Search
Close this search box.

Najbolja dela koje je napisao Ivo Andrić

Srpska književnost obiluje umetnicima prozne, pisane reči. Prepuna je vrhunskih umetnika, a na njenom vrhu nalazi se čovek koji je pisanje počeo kao pesnik, a završio ga kao najveći pripovedač naše književnosti i dobitnik Nobelove nagrade. Naravno, najveći među velikima je Ivo Andrić.

Ono u čemu je Andrić ostavio nesumnjivo najveći pečat našoj književnosti jesu pripovetke i romani, u kojima se dosledno provlače teme koje su ovog pisca okupirale celog života. Andrićevu pažnju dosledno privlačili su: religijski sukob, ljudska trauma, čovek sam po sebi, ali pre svega – ljudska raspolućenost. Gotovo uvek Andrićevi junaci ljudi su u procepu. Oni se bore sa životom i sistemom, ali i sa samim sobom. Svoje junake gradio je uglavnom tako što bi čitaocima na samom početku dao samo jedan detalj, portret lica ili šake, a onda bi taj sićušni i nepažljivom čitaocu, zanemarljiv detalj razradio u čitavu neurozu glavnog junaka, koja ga gotovo uvek vodi stramputici.

Nobelovom nagradom nagrađen je roman „Na Drini ćuprija“ koji prati istorijski dug vremenski period od gotovo četiri veka. U ovoj priči, Andrić je zablistao kao vrhunski hroničar višegradske kasabe i priču o mostu je uobličio pričama o običnim ljudima, koji su vekovima živeli oko tog mosta, potkrepljujuci ih istorijskim činjenicama, ali ne okrećući leđa narodnoj tradiciji i legendi.

Umetnost pisanja Andrić je pokazao i u svom najkraćem i najboljem romanu „Prokleta avlija“ u kojem je jedna od vodećih tema sudbina reči. Priča se prenosi sa jednog pripovedača na drugog, tako da mi više nismo sigurni ko nam zapravo pripoveda i u tome je Andrićevo majstorstvo.

Pisao je i mnoge eseje iznoseći u njima svoje mišljenje o književnosti, o delima i vrednosti drugih naših autora, ali je iznosio i stavove u kojima je govorio o svom pisanju. Jedan od najboljih eseja tog tipa je „Razgovor sa Gojom“ u kojem Andrić iznosi svoje  viđenje sudbine umetnika, što je takođe jedna od važnih tema za njegov opus.

Maestralno je Ivo uobličavao i svoje junakinje. One su bile predane svojim strastima koje su ih dovodile upravo u ono stanje rascepa, iz koga njegovi junaci uvek izlaze poraženi! U „Gospođici“ obrađuje čuvenu temu tvrdičluka, a u „Anikinim vremenima“ gordost je strast koja dovodi glavnu junakinju do rascepa. 

Ipak, ona najdelikatnije izvedena žena koje nema je Jelena.

Za Andrića nikada nije prerano ni prekasno, uvek je pravo vreme!

„Ali, proleće je. Opet proleće. Bogat sam, miran, i mogu da čekam. Da, ničeg nije bilo i ničeg nema, jasnog i sigurnog, ali ništa nije ni izgubljeno ili isključeno, nepovratno i potpuno. Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetrić, sunčevih odblesaka na metalu i u vodi, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki i obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogućnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!“

Jelena, žena koje nema – Ivo Andrić

Teodora Vuković

Facebook
Twitter
LinkedIn
WhatsApp