Kada mi je jedan divan, pametan i učen čovek pre nekoliko godina rekao da danas samo ,,manjine” žive kako treba, a da običan, kulturan i pošten svet ima sve manje prava, pomislila sam: ,,Šta lupetara ovaj matori!?” Danas shvatam da je bio u pravu.
Pođite od sebe – za svakoga kome se desilo nešto neobično naći ćemo opravdanje za bezobrazluk. Drugaricu izvređa prodavačica, a mi brže bolje: ,,Nemoj da se ljutiš na nju, umrla joj je majka”, ,,Jadna, sigurno je vara muž”, ,,Šta će, sirota, ima problematičnog sina”, ,,Došla sa sela u grad”, ,,Mala joj je plata”, ,,Nema pare, zube, krov nad glavom, otišla joj štitna žlezda, vozi se prevozom…”
Nema kraja izgovorima da za svakog nađemo opravdanje za neljubaznost i prostakluk, jer, zaboga, život ga nije mazio. Taj neko ima prava na sve, jer je njemu teško. Zbog trenutnih ili trajnih problema ima alibi da maltretira i uništava mir onima koji mu nikad ništa loše nisu uradili.
I tako ljudi, jurcajući za boljim životom i većom platom, mešaju prijatelje sa psihijatrom i ispijanje kafe sa psihoterapijom. Dođu, izjadaju se drugarici o tužnoj sudbini, odvratnom šefu i impotentnom mužu. Iskukaju se, bez želje da išta poprave ili da prihvate odgovornost da je krivica možda (čitaj: sigurno) njihova, isprazne se i odu kući rasterećene i preporođene. Kao da se ništa nije desilo.
A sa druge strane stola od nasmejane žene ostala je samo ispijena prikaza.
E pa, prijatelji ne služe za to! Ovo nije prijateljstvo, ovo je sadizam. Ne prihvatam i ne želim da imam ovakve ljude u svom okruženju. Mnogo sam radila i i dalje radim na tome da ne postanem goreopisana osoba, ali isto tako ne želim nijednu ovakvu spodobu u svom okruženju. Ni partnera, ni prijatelja, ni člana porodice. Nikada. To je moj izbor. Isto tako svakodnevno radim da tome da drage ljude ne opterećujem svojim problemima i svojim životom. Probleme rešavam sama i ako ne mogu da im ispričam nešto lepo, neću ni ružno. Daleko od toga da ne tražim pomoć, ali vreme koje imam sa dragim ljudima nikada ne koristim tako što se žalim. Nikada.
Često mi kažu: ,,Lako je tebi.” I jeste mi lako. I svakog dana radim na tome da mi bude lako. I to nije lako!
Smatram da prijatelj služi da sa njim podeliš radost i uspeh, da se smeješ, plačeš, ogovaraš, piješ, psuješ i uživaš.
Da mu, kada dođu problemi, pomogneš da ih reši, a ne da oboje plačemo nad nesrećom i kukamo nad životom koji smo dobili, a ima onih koji ga toliko nisu zaslužili! Opterećivanje prijatelja nije prijateljstvo, ni pravi odnos.
Svakog dana radim na tome da živim život kakav sam zamislila i ne želim da mi ga bilo ko kvari. Ljudi koji su na svet došli da bi kukali nisu my cup of tea.
Problemi su sastavni deo života i neizbežni su. Tuge isto tako. I nesreće. I dani bez zraka sunca.
Ali za sve postoji rešenje. I moramo ga naći sami. To je sazrevanje, život ili kako god ga nazvali. Bliski ljudi su tu da pruže ruku i koračaju sa nama, ali nisu tu da budu vaš otirač.
I zapamtite. Vi imate vaše probleme, ali imaju ih i drugi. Ulepšajte drugima dan, pa će i vama biti lepše.
I nikada ne dozvolite sebi da vam nedaće budu izgovori za loš karakter. To je odlika gubitnika. Budite pobednik ma kakve borbe imali!
