Search
Close this search box.

Ako ne ide kako ste zamislili, onda…

Antoninu Ninu Dotlić upoznali ste pre nekoliko meseci, kada nam je pisala o razlozima preseljenja u Novi Sad. Njenu emotivnu ispovest možete ponovo pročitati ovde!

Nina Dotlić – Evo zašto sam se preselila u drugi grad

Evo nastavka Nininog teksta…

Predhodni tekst koji sam pisala za svoj najdraži portal “My cup of tea” uvertira je za ovaj koji, predstavlja logičan nastavak. Ova priča predstavlja poglavlje kojim se završila jedna knjiga mog života! Knjiga u koju su bili utkani snovi, knjiga koja je značila početak ostvarenja snova, kniga čiji je kraj, neki bi rekli – rušenje sna! Moguće, ne znam… Ja sam naučila da stvari posmatram iz nekog drugog ugla.

Kada mi se ukazala prilika da dobijem prvi ozbiljniji posao nakon završenih osnovnih studija i upisanog mastera, mislila sam da sanjam i da je nemoguće da ću ja početi svoj život na nekom drugom mestu, u nekom drugom gradu i to pored osobe sa kojom želim da gradim sebe i budućnost. Kad ono, gle čuda, desilo se!

Spakovala sam svoj dosadašnji život, svoje 24 godine u kofer i otišla u novo. Nisam se nadala da će biti lako. Znala sam ja odlično da na tom putu ima trnja, granja, oluja i vetrova. Ipak, čini se da je moje more bilo previše uzburkano da bi moj brod doplovio sigurno do svoje luke i usidrio se.

Mesecima sam čekala na ozvaničenje posla, na ugovor, prvo volonterski pa neki drugi, privremeni – ako ga bude. Pa onda na kraju opet neki koji je vremenski određen, ali do njega treba doći. A vreme leti. Prolaze dani. Moj život stoji u mestu, vezana sam za očekivanja, jedno, drugo, treće. Za rečenicu: “Biće, evo samo što nije!”

Pomislih: “Hajde bre, sačekaj, taman dok završiš master rad i odbraniš ga, pa ćemo lagano.”  Dan po dan, mesec po mesec, približilo se i leto, prošlo je pola godine. Ja sam idalje u mestu, na početku. U drugom gradu, gde nemam nikoga svog, potpuno sama. Da, postoji neko, onaj razlog zbog kojeg sam i prelomila da pređem tamo, ali za devojku od 24 godine i te kako je od važnosti bilo da se u potpunosti osamostali i započne karijeru. Perfekcionista sam, ako mi nisu sva životna polja pod konac, ne funkcionišem.

Posle gomile obećanja i onoga: “Sad će, samo što nije, samo se strpi”, po ne znam koji put u životu nisam mogla više da se strpim. Ni dana više. Uplašena šta ću dalje, kako ću. Čvrsto sam znala da postoji mesto na koje uvek mogu da se vratim. Nije to ono da ti se ne dopada kafić u kom piješ kafu pa ćeš ga sutra promeniti. Ovo je krupna i ozbiljna stvar. A ozbiljna sam i ja. Valjda znam šta želim. Znam! Znala sam i tada. Ali sudbina je promešala karte i naterala me da odigram drugačije i povučem neke poteze. Poteze zbog kojih bi se neki kajali, zbog kojih bi patili, koje bi neki osuđivali, kritikovali, komentarisali i drugačije napravili. A ja, ja sam znala da sam na pravom putu. I da je moj život u mojim rukama.

Promenila sam posao, navodno ponovo na privremeno, čekajući nešto veće, bolje. Ponovo sam se vezala za očekivanje, ali dobro, neka, ako ću dobiti posao kakav zaslužujem posle fakulteta završenog u roku, u redu je. Strpljenje samo, mislila sam. Da se razumemo, podvlačim ono sa početka, znala sam da neće biti lako, nisam to ni očekivala. Nisam verovala da će neko doći i na zlatnoj tacni mi dati sve. Znam ja da je preda mnom vreme i gomila iskustva, ali tada sam verovala u sebe nenormalno mnogo. I želela sve to. Ali, u svim tim željama koje sam silno želela iz dana u dan, izgubila sam sebe, a dobila lekciju – kada nešto silno želiš, baš to ne dolazi u tom trenutku. Ponovo sam se vratila na početak i na lekciju o strpljenju.

Svi ti dani koji su bili beskrajno dugi, kao godina, svakog jutra donosili bi novu nadu da će se baš tog dana dogoditi ono što iščekujem, kašnjenje honorara od kog je trebalo da se preživi na neki način. Sva ta očekivanja koja su bila ništa drugo nego vetar, osvestili su u mojoj glavi da je vreme za promene. Kao što rekoh, u tom trenutku je meni sudbina dala karte da ih poređam i odigram baš onako kako želim.

Odlučila sam da se vratim kući i pronađem posao na dobro poznatom terenu. A znala sam: sve ostalo će doći uz to. Nisam se plašila povratka, nisam se plašila ni toga da moja veza neće uspeti, naprotiv, znala sam da će mojim povratkom sve biti bolje. Jer, ja sam neko ko zna šta je najbolje u tom trenutku. Ja svoj život kreiram na način na koji to želim.

Znala sam da odlaskom potvrđujem sve želje, da učvršćujem veru u njih i da sa sobom nosim neverovatne lekcije, spremna za sve ono što jeste i što će tek biti u mom životu. Spoznala sam suštinu i to da je u životu najvažnije prihvatiti i “neuspeh” i da, kada ne ide kako smo zamislili, to je za naše dobro, za veće dobro. Sada znam da je sve ovo za moje veće dobro kome svedočim i koje živim, a tek ću. Pssst, podeliću i to sa vama kada moje ostvarene želje ispišu neke nove bele hartije.

Samo, čuvajte svoje snove, nikada ne znate kada će vam ponovo zatrebati...

Nina Dotlić

Facebook
Twitter
LinkedIn
WhatsApp