U atrijumu Delta City – a, kompanija Rauch organizovala je nepretenciozni, simpatični događaj za sve posetioce. Litarske sokove postavili su tako da kada se pogleda iz ptičije perspektive, piše HAPPY DAY, što je inače i njihov slogan. I stvarno je sve izgledalo veoma happy pre početka. Nasmejale hostese, DJ i muzika koja izaziva sreću…
Međutim, posle samo pola sata, prošla sam ponovo tuda i videla opšti haos. Ljudi su se bukvalno otimali za sokove, kao da je lek za kancer. Neka gospođa, ako je tako mogu nazvati, bukvalno nije mogla da hoda od tereta. Ušla je u H&M radnju i tu pakovala svoje besplatne sokove. Žena pristojnog izgleda, 60 – 70 godina nije mogla da izađe na kraj sa neplaniranim prtljagom. Prišla sam joj i pitala je: “Pobogu, gospođo, šta će vam toliki sokovi, ne možete ni da ih odnesete do kuće!?”, ali me je ona samo pogledala, možda opsovala i nastavila da se pakuje… Kada je potrpala sve te sokove u kese, pod teretom nije mogla da hoda, pa je posle 4 ili 5 koraka napravila pauzu, jer sa štapom i sa nekoliko desetina kilograma tereta ne može da izađe na kraj.
Nekoliko koraka dalje mlada majka u patikama vrednim kao nečija mesečna plata takođe tovari te iste sokove i ne haje za plač svog deteta koji odzvanja tržnim centrom! Sokovi su preči, a kad je džabe i sirće je slatko!
Neki, kao ja, u neverici gledaju, drugi prolaze ni ne primećuju, treći se smeju, četvrti se krste. Scena kao iz filmova “Bravo sok naš nasušni daj nam danas!” Strašno i potresno!
I znam da će sad mnogi od vas reći: “Šta lupa ova, mnogi namaju para, ovo im je jedinstvena prilika da popiju čašu soka i odnesu deci i najbližima. Vlada siromaštvo, ljudi moraju!”
Ne, ne moraju! Ovo nije siromaštvo, ovo je alavost i nekultura. Ovo je: “Daj mi, da Bog da mi preselo!” Ovo je sebičluk i bezobrazluk na delu!
Verujte, bila sam na mnogo humanitarnih akcija širom Beograda i Srbije, pa i regiona. Delile su se igračke, voda, hrana, odeća, pelene, ljudima i deci koji zaista nemaju ništa i kojima je hleb mnogo potrebniji od soka od jagoda. Nikada nigde, ni u jednom svratištu, prihvatilištu niti u bilo kojoj ustanovi deca ni odrasli se ne ponašaju ovako! Uvek su svi dostojanstveni, svi čekaju u redu i nikad se ne ljute ako je neko do njih dobio veći poklon ili malo više namirnica. Ako se desi da se napravi gužva, to je uglavnom zbog sreće i euforije jer je neko sa strane došao njima u posetu, pa su srećni i nestrpljivi. Nikada nisam videla nijedan pogled pun zavisti i oholosti, niti je neko do onih kojima je pomoć zaista potrebna želeo hleba preko pogače. svako je bio zadovoljan onim što je dobio…
Bahati, nekulturni i alavi smo mi koji imamo više nego što nam je dovoljno. Koji decu vozimo u kolicima koja su skuplja od nekih automobila, koji nosimo neiscepane patike i koji materijalno imamo mnogo više od onih koji možda ni ne znaju ukus soka! Mi, koji večeri provodimo u tržnim centrima i tamo šopingujemo i pijemo kafu.
Razmislite o tome pre nego što sledeći put zgrabite sve za sebe i setite se one čuvene poslovice: Dve stvari opisuju čoveka – strpljenje kada nema ništa i ponašanje kada ima sve!
Ružica Petronijević
