Psiholozi su još u XIX veku otkrili da je, osim gena, ključni faktor u formiranju naše ličnosti sredina u kojoj odrastamo. Prva zajednica u kojoj se kao ličnost formiramo jeste porodica, ona najuža, koju čine mama, tata i brat ili sestra, ukoliko ih imate. Naravno, šira porodica nikako nije zanemarljiva tokom našeg odrastanja. Zašto je to tako?
Detetu je potrebna beskrajna pažnja – pre svega najbližih. U odnosu sa porodicom dete se uči odnosima sa drugim ljudima i tako se u najranijem uzrastu priprema za odnos sa svetom. U toku odrastanja naučimo mnogo od naših roditelja: da shvatimo emocije drugih ljudi, kontrolišemo svoje, pomažemo onima koji su u nevolji, i da naravno uvek kažemo molim i hvala.
Zdrava sredina veoma je važna za naš razvoj, i utiče na spremnost pojedinca da se ostvari kao jedinka, kada izlaskom iz kruga najbližih, stupi u svet i počne da uspostavlja odnose sa ljudima oko sebe.
Šta smo naučili od članova naše porodice?
Majka. Ova imenica simbol je dve ključne stvari koje nas u životu prate kao primarna potreba, a to su bezuslovna ljubav i požrtvovanost. Iz odnosa sa ženom koja nas je donela na svet, postepeno ćemo naučiti da budemo spremni da strpljivo čekamo da neko odgovori na naše zahteve, da podržimo čak i onda kada znamo da je izbor pogrešan, da posle pada, podignemo, obrišemo suze i kažemo biće sve u redu. Iz ovog odnosa naučićemo da volim te ne mora i često ne treba da se kaže, ali da se može pokazati kroz pokrivanje usred noći. Tako ćemo kroz jedan od najviših odnosa koji stičemo kroz život, naučiti da budemo pravi prijatelj i jednoga dana isto tako dobar roditelj.
Otac. Ova, pak, imenica simboliše druga dva pojma, bez kojih nikako ne bismo bili sposobni za život. To su sigurnost i čvrst oslonac. Većina nas u toku svog detinjstva doživljava oca kao osobu sposobnu i spremnu da nas od svega zaštiti. Držeći tatu za ruku, osećamo se sposobno da bez straha izađemo pred svet, i to je jedno od ključnih osećanja za samopotvrđivanje zrele ličnosti. Sa druge strane, otac je uglavnom onaj ko sve konce u kući drži u svojim rukama, koordiniše odnose među članovima porodice, i predstavlja jasnu lekciju za odgovornost i spremnost na akciju. Od oca ćemo naučiti da zaštitimo i obezbedimo ljude koji će ispuniti naš život kroz sve faze razvoja.
Brat ili sestra. To su osobe od kojih naučimo dve važne stvari. Prvo, postajemo spremni da delimo. Bez obzira na to koliko mi to nesto želimo, u ovom odnosu formira se spremnost da se odrekneš nečeg zarad druge osobe. Drugo važno osećanje koje se formira iz ovog odnosa je saosećanje. Kada smo još uvek mali, najviše empatije osećamo upravo prema bratu ili sestri, i ma koliko nas ponekad nervirali, kada oni pate, ma zbog čega, nas boli gotovo isto toliko, i spemni smo da ih zaštitimo po svaku cenu.
Bake i deke, ujaci, ujne, tetke i teče… Nikako ne treba dozvoliti da se ljudi iz naše šire porodice osete beznačajno. Oni takođe u našim životima imaju ogromnu ulogu. Ona se pre svega oseća u formiranju osećaja zajedništva. Naučićemo da se snalazimo u većoj grupi ljudi, bićemo spremni na kompromise, koji su beskrajno važni za život. Ali pre svega, ova šira porodica utiče na formiranje nekih od naših najlepših uspomena u životu. Oni ne moraju da vas kazne da bi vas usmerili na pravi put, i zato izostaje osećaj strogoće, ali je zato uvek prisutan smeh.
Nije uopšte beznačajna činjenica da su nekada najvažniji trenuci u toku dana bili obroci u vreme kojih je cela porodica bila za stolom. Važnost porodice starija je od civilizacije, jer je to kalup u kome se polako, i kroz niz odnosa, formiramo za budućnost. Zahvaljujući ovim ljudima mi postajemo čovek kakav jesmo, i zato im moramo svakoga dana staviti do znanja koliko su nam važni.
