Biser zapadne Srbije. Smešten u školjci između Beograda i mora. Ime je dobio po retkoj vrsti belog bora, tzv Zlatni bor, koji je danas prava retkost i pod zaštitom je države. Sa nadmorskom visinom od oko hiljadu metara, pravi je odmor za dušu, duh i telo. Mesto koje moje telo obožava. Nogama prijaju duge šetnje prostranim proplancima i bujnim pašnjacima, plućima prija svež i čist vazduh, ušima godi tišina četinara, dok su oči zahvalne za svaki sekund pejzaža koji je priroda sama iscrtala.
Prvi put sam ga posetila pre 22 godine i od tada svake godine ga obilazim nekoliko puta godišnje. Zbog toga sa Njim imam poseban odnos, zbog čega sam ga izdvojila od svih planina naše zemlje. Moj prvi susret sa Njim bio je nekao čudan i zbunjujuć. Svuda su bile livade koje su se protezale do beskonačnosti, tu je bilo jezero u centru zbivanja, po koji kiosk i kafić. Sem šetnje i puštanja zmajeva na livadama, nije bilo baš mnogo zanimacije i nisam baš bila oduševljena gde sam došla. Tada mi je možda bio dosadan i nezanimljiv, ali eto, sačuvali smo odnos. Danas ga doživljavam na jedan poseban način i uvek ću, jer je deo mene i mog života. 
Volim ga, ali sam i malo tužna jer je izgubio ono svoje pravo lice. Čini mi se da je danas više mali Beograd, nego planina. Žao mi je jer je dozvolio da čuveno zlatiborsko brdo, mesto gde sam pravila pinknike i naučila prve ski slalome, postane zemljište na kome su nikle pečurke od cigle i maltera. Sav je u rupama i na svakih deset metara je oznaka “Pažnja gradilište”! Kao da sam došla na promenadu gde se izvođači utrkuju čiji je soliter veći i građevinski moderniji. Malo mi je tužno što je onaj pravi planinski duh izgubljen. Na pašnjacima se retko može videti stado ovaca ili krdo krava. Ali zato sajam automobila je uvek otvoren kada počne sezona. Postao je urbano mesto, koje uopšte ne kaska za većim gradovima, po cenu gubitka onog divnog prirodnog mesta gde smo se odmarali od svakodnevice koju čine poznati ljudi, mobilni telefoni i društvene mreže.
S druge strane, u korak sa modernim trendovima, sada pruža mnogo više zanimacija nego pre dve decenije. Razni parkovi za igre bez granica, vožnja fijakerima, 9d bioskopi, kao i svakojake spravice koje vam tanje novčanike. Ali dobro, valjda jedno bez drugog ne može.
Ono što, nadam se, niko nikada neće promeniti jesu kilometarske šetnje do čuvenog spomenika, (Spomenik streljanim partizanima u II svetskom ratu) gde po predanju, kažu da je najzdravije mesto na Zlatiboru, jer se na tom mestu, ukršta nekoliko vazdušnih struja. Za mene je poseban dozivljaj maršuta do vrha Čigote (1200 m), koja iz centra iznosi oko 6 kilometara. Taj vrh se vidi iz svakog dela Zlatibora i zaista je impozantno osvojiti ga. Odatle se pruža sjajan pogled na čitav zlatiborski predeo, zlatiborske farme, jezero Uvac, Ribničko jezero, ali vide se i obronci crnogorskih planina koje su stalno prekrivene snegom. Na samom vrhu stoji srpska zastava, na koju se potpisuju svi koji uspeju da ga “pokore”. Najveći vrh jeste Tornik sa 1496 m nadmorske visine, najlepši je ski centar ovog dela Srbije. Leti ovaj centar pruža mnoge zanimljive atrakcije kao što su mountin biking, Avantura park, vožnja žičarom, bob na šinama.
Planina koja je atraktivna i kada sunce greje, kiša pada i sneg veje. Privlačna je za uzrast od 1-101 godine. Zlatibor mi, posle svih godina druženja, uvek daje snažan zagrljaj gostoprimstva. Svež vazduh koji pročišćavaju visoki četinari, miris borovine koji prodire u svaku poru moga tela, sunce koje ovde iskreno greje. Noći su magične. Na nebu je uvek zvezdana žurka i prijatno je hladno. Sa Njim uvek znaš na čemu si. Naučena sam da se na ovoj planini četiri godišnja doba mogu promeniti u samo jednom danu. I zato, kada dolazite ovde, budite spremni na sve.
Ako izađete malo iz centra, moguće je otkriti još mnogo prirodnih lepota ove planine. Za to je potrebno da budete motorizovani, ali verujete mi da se nećete pokajati.
Za ono što je meni sada potrebno, izbor možda pada na neke, još uvek netaknute planinske dragulje Srbije, ali za mene će Zlatibor uvek biti pun kofer uspomena, poseban privezak na mojoj životnoj ogrlici i uvek će biti više od planine.
Neće vas izneveriti, bez obzira koji su vaši razlozi da ga posetite.
