Ne znam da li ste primetili, ali nekako ovih poslednjih avgustovskih dana i s početka septembra, leto vrlo sporo i teško odlazi.
Verujem da su mnogi zbog toga tužni, ali hvatam sebe da se ja neopisivo radujem. To što leto postepeno odlazi znači samo jednu stvar, a to je da stiže upravo moje omiljeno godišnje doba.
Ono doba kada su marketi puni šarenih sveski jer kreće nova školska godina. Doba u kome otpočinje nova televizijska sezona. Dočekamo nastavke mnogih serija koje smo nestrpljivo iščekivali tokom cele godine. I ono doba, kada nam je više nego ikad tokom godine potreban zagrljaj kome se uvek možemo vratiti.
Jesen je za mene sinonim za melanholiju. A ako sam nešto naučila tokom godina sazrevanja koje su za mnom, to je da melanholija nikako nije neko tužno i depresivno osećanje. Ukoliko znate da melanholiju proživite na pravi način, vi ste jedan srećan čovek.
Melanholija i jesen sinonim su za čežnju. Čeznete za toplim i ušuškanim domom, jer vas je produvala Košava. Čeznete za šoljom toplog čaja, jer ste promrzli. Čeznete za pečenim kestenima i jabukama, jer su asociacija na detinjstvo i porodične radosti. Čeznete za zagrljajem jer vam je potrebna sigurnost. Čeznete za duplom jutarnjom kafom, jer vam se jutro, prohladno i sivo, strmoglavilo na glavu.
U globalu gledano, ljudi danas malo čeznu. A kad bi više čeznuli, znali bi da je melanholija čarobna. Da je ona zapravo duboko zadiranje po uspomenama, a kada se vratite uspomenama vi ste veoma srećni. Sećate se svoje bezbrižnosti i načina na koji ste dospeli baš tu gde ste sad.
Sve što je ostalo iza nas, bila je neizostavna lekcija na putu ka nama samima. Sve za čim čeznemo, neizostavno će doći, onda kada za to bude bilo pravo vreme. Naravno, ako istinski i strasno budemo čeznuli.
Zato, ja uživam kada na ulici ugledam opali list. Jer znam da stiže.
Polako ali sigurno ophrvaće nas ono doba koje sa sobom nosi najuzbudljivija osećanja i koje sobom znači DVOJE! Doba kada smo setni i nasmejani istovremeno, jer sve ima smisla, ma kako komplikovano bilo.
Ima tih dana kada sumnjam u sva svoja ubeđenja.
A ne treba sumnjati. Treba disati duboko, voleti i istinski čeznuti.
Zato ja volim jesen.
Jer je jesen melanholija.
Teodora Vuković
