U trećoj epizodi podcasta “Sigurno mesto” gost Ružice Petronijević je trenutno jedna od najtraženijih pevačica na estradi, Jovana Pajić.
Kako to obično biva, sa aktuelnim gostima, kreće se od aktuelne teme, te je Ružica sa Jovanom razgovor započela od Sava centra, koji je za nju i Mariju Šerifović bio najznačajniji događaj u maju. Zajedno su predstavile svoj duet “Demoni”, koji je posle Jovaninog povratka na scenu, treća pesma i treći hit koji je otpevala.
Pročitajte: Vesna Dedić u podcastu Sigurno mesto: Lenki sam dala najvažniju lekciju
– Trenutno se vozim na tom talasu koji je najpovoljniji za mene do sada u životu, ikada. I prija mi, sigurno mi je produžilo dobar deo života, ali videćemo do kad će to trajati. Ja samo mogu da se trudim da održim kontinuitet i da iznova i iznova imam neko radovanje u sebi kada se nešto novo snima i kada se snimaju spotovi, a na kraju je uvek publika ta, koja donosi sud.
– Sava centar je jedno od posebnih iskustava u mom životu, jer nekako ti koncerti idu dan za danom, i ti misliš da se posle drugog već sve pretvara u neku rutinu, a zapravo je svaki dan bio drugačiji od prethodnog. Marijina publika je intenzivna kao i ona i nekako ti mnogo uzmu, al ti duplo više daju – rekla je Jovana.
Povratak Jovane Pajić, nakon višegodišnje estradne pauze, prema Ružičinom zapažanju bila je, ne estradna, već društvena tema u kojoj su se žene identifikovale sa Jovaninom pričom, zbog čega je Ludilo moje i postalo najslušanija pesma godine.
– Za takav jedan blast koji se meni dogodio, moraju da se poklope brojni činioci. Meni se desio život, koji je podupirao ono o čemu sam ja pevala. A najveća sreća je to što su mene ljudi zavoleli kao osobu.
Pročitajte: Selena Ribić u podcastu “Sigurno mesto”: Borba za život je lepota života u stvari
Jovana je objasnila zbog čega su žene odreagovale na njen povratak.
– Žene su se konkretno identifikovale, jer je mnogo žena koje žive u svojoj samoći, sa svojim mislima i sa situacijama u kojima se nalaze i koje nikome ne izgovaraju iz straha da niko ne živi tako kako one žive i da je sramota požaliti se. Imperativ je ćuti, imaš krov nad glavom, imaš da jedeš, niko te ne tuče i onda ako se žališ razmažen si. E onda, kada neko izgovori ono što ti sam sa sobom proživljavaš i nosiš kao ogroman krst na leđima i onda je to kao krik u kome se drugi prepoznaju. Ne moraš da se ptretplatiš na to stanje, već možeš da izađeš ceo iz toga da te niko ne osudi. Upravo zbog toga, taj period mog života i situacije u kojima sam se ja zadesila su one doživele kao krik i nadu da postoji rešenje i da postoji život posle toga.
O trenutku svog povlačenja i gubljenja identiteta, Jovana je govorila ovako:
– Doživela sam da sedim i gledam u daljinu, kao neki oblik, to nije bila persona, to je bio život koji se gasi. I onda sam razmišljala, da me moja deca sad opisuju, kako bi me opisala, kao ženu kojoj se bogled gubi u daljini sa cigarom i velikom šoljom kafe i ne znam šta mi je bilo juče ni šta će mi biti sutra. Ja ne želim da me moja deca dožive kao osobu koja sedi i čeka da premine i možda zbog sebe ne bih nikada preduzela neke korake, ali zbog njih to moram. Ja već propadam, bolje da propadnem boreći se, nego tako što sam od sebe odustala.
Dan kada je prelomila Jovana je opisala kao jako težak, ali da joj je podrška porodice i prijatelja u mnogome značila.
– Ja se nisam vratila kod mame i tate, ja sam izašla iz svog stana i otišla sa decom da živim kao podstanar. Ja sam imala tu sreću da su moji prijatelji završili za mene, sve ono što ja nisam bila u stanju da završim. Oni su našli stan umesto mene. Ja sam u tom trenutku imala 40 kila, to je stanje da si u potpunom rastrojstvu, to je preteško.
– Potrebno je jedan čovek da te čuje, razume i ne osuđuje. Najgore je da osoba u problemu naiđe na nerazumevanje i banalizovanje problema, onda ona i bira da ostane sama sa tim.
Celu priču o jednoj emociji i borbi za preživljavanje poslušajte ovde:
Foto: @jovana_pajic
