Bilo mi je tek nešto više od 6 godina kada mi je nana prvi put pričala o Vaskrsu. Ranijih godina bila sam previše mala da bih shvatila. No, sa šestom svećicom na torti počela su sva moja velika i važna pitanja sa Kako i Zašto. I svaki novi odgovor koji sam dobijala imao je novo pitanje, novo Kako i novo Zašto. Beskrajan krug dečije radoznalosti. Ali nana je bila strpljiva i vešto se borila sa krupnim plavim očima željnim znanja. Bila sam joj četvrto unuče i šesto dete koje je odgajala. Već je naučila, stara lija, kako sa decom koja tek otkrivaju svet.
Pričala mi je o vrbici, o farbanju jaja, o velikom petku i jednom čiki koji je umro da bismo mi živeli. Sve mi je delovalo neverovatno i beskrajno zanimljivo. Uživala sam da je slušam i o tome kasnije pričam drugoj deci po kraju. Tako smo jedne godine ekipa i ja, negde u avgustu, u sred prvog letnjeg raspusta, pokrali kokošija jaja u celoj mali i farbali ih voštanim i vodenim bojama, flomasterima, maminim olovkama iz kupatila i karminima. Pao je mrak i mi smo se razbežali svako svojoj kući, a jaja smo stavili na drvljaniki gde smo se uvek igrali. Kad su babe krenule da pokupe jaja i pozatvaraju kokoške umalo fras nisu dobile. Digla se uzbuna u selu da je izbila neka kokošija zaraza, jer nikom kokoške taj dan nisu snele nijedno jaje. Većalo se do kasno u noć o tome šta da se radi u toj kritičnoj situaciji, dok smo se mi deca pravili da spavamo brinući se za ono što nas čeka sutra kad nas otkriju.
Kad je ujutru deda Sima pošao u baštu privuče mu pažnju neko krupno šarenilo u travi kod drvljanika. Ciknu deda, pitce poletoše. Babe dotrčaše da vide šta je s njim. Kad ono – nešto manje od 300 komada jaja- šareno, pobacano, razlupano. Olovke na sve strane, ljuske na sve strane, boje na sve strane. Zaputiše se onako zajapureni i besni u dvorište, a mi deca se dadosmo u beg. Trčala sam koliko me noge nose, al mi nije bilo spasa. Sedam dana smo bili u kazni svi odreda. Najvažnija lekcija koju smo naučili nije bila šta ne smemo da radimo već da Uskrs nije za vreme letnjeg raspusta i da prutić od trešnje najviše boli. Danas, skoro 20 godina kasnije pamtim taj avgust i uvek ga prepričavam za vreme Vaskrsa. Nema više ni baba, ni deda, niti koga da kokoši gaji, ali uspomena na Vaskrs ostaje čak iako je bio avgust.
Danas, na dan Vaskrsa kreirajte uspomene za pamćenje. Ne budite gordi, zavisni ni ljubomorni. Budite ljubazni, nasmejani, razigrani i spremni na razne vragolije. Budite zahvalni na svojoj porodici, na svemu što imate. Na radosti koju imate s kim da podelite. Ako ste pak sami u ovom danu i ako vam praznici padaju teško – niste jedini i niste sami u toj priči. Nažalost, mnogi ljudi nemaju nikoga, nekim čudnim igrama života. Budite jaki. Svakom život da onoliko koliko može podneti.
Hristos Vaskrse!
