Search
Close this search box.

Otišla sam na Hvar da radim preko leta i evo šta se dogodilo

“Idem na Hvar da radim tokom sezone”, rekla sam.

“Biće ti ovo umorno leto”, čula sam to po ko zna koji put. Svi oko mene su govorili isto, a ja sam samo ćutala i pakovala kofere. Bila sam sigurna da će osim onoga “teško” i “umorno”  biti i “prelepo”.

Kako se lagano približavao dan mog polaska moram da priznam da sam se sve više sam se i sama bojala. Međutim, sela sam na brod i otišla. Dok je polako pristizao u luku po glavi su mi se samo motali neki stari filmovi i brojna pitanja: “Kako će mi tamo biti?”, “Šta ako budem radila 24/7?”, “Možda sam mogla ostati kod kuće.”

Dok se to sve vrtelo po mojoj glavi kao neki pokvareni radio shvatila sam da smo stigli. Nešto me je jako steglo u srcu, ali sam izašla sa broda. Kada sam ugledala taj divni grad, obuzela me je neka čudna sreća kao da mi nešto odozgore govori: “Sve će biti dobro.” Istina, neću videti svoje tri meseca i nema više roditelja da srede stvari kada prigusti, ali do juče sam ponavljala kako sam spremna i dorasla tome da se brinem sama o sebi.  Sada samo treba to i da dokažem.

Grad me je očarao. Živi i sada, u 21. veku, a odiše tišinom i mirom nekih prošlih vremena. Stranci su me gurali sa svih strana, dok sam teško vukla svoja dva velika kofere u koje je trebalo da stavim  svoj celi život.

Stigla sam u hotel i počela da se vrtim po sobi misleći o tome šta me sve čeka. Kako sam provela prvu noć vam ne moram ni pričati. Jutro je nekako svanulo, ne znam ni ja kako. Ustala sam iz kreveta, obukla neku laganu odeću i raščešljala svoju kosu.

“Idem da istražim malo grad, da zaboravim na to šta me popodne čeka”, pomislila sam u sebi. Krenula sam, iako nisam ni znala hoću li se znati vratiti do hotela. Hodala sam u nepoznato. Uz obalu i šum mora je sve mnogo lakše. Palme koje krase grad na svakom ćošku pravile su mi hlad od prejakog sunca. Dok sam prolazila rivom, osim gomile stranaca, videla sam još veću gomilu jahti.

Kamene kuće, koje u meni uvek bude neku posebnu radost, okruživale su me sa svih strana. Posebno su me impresionirale male ulice u kojima se mogu kupiti preskupi suveniri, ali sam se u njima mogla lako i izgubuti. Sreća pa ipak nisam.

Šetajući dalje obalom grada nailazila sam na svakakve darove prirode i prelepe male uvale u kojima sam već isplanirala kupanje tokom slobodnih dana.  Saznala sam i za dobre klubove koje svakako vredi posetiti, kao što su Hula Hula, Pink ili BB club. Pogled je bio prelep sa svih strana.

Vratila sam se na trg i krenula u šetnjicu prema tvrđavi Španjoli, koju Hvarani zovu još i Fortica, a nastala je u 16. veku. Do vrata tvrđave mukotrpan je put od stotinak metara uzbrdo. Međutim, sva bol koju osećate tokom penjanja nestane u sekundi kada vidite pogled sa tvrđave. Izgleda kao da grad imate na dlanu. Hotel u kojem sam odsela video se tek kao neka mrvica hleba. More je toliko blistalo da sam poželela celi život ovde da ostanem i uživam u pogledu.

Zaboravila sam na sve probleme koji su mi se pre samo nekoliko sati motali po glavi. Osećala sam toliko neopisivu sreću samo zbog jednog pogleda. Nije fraza da za istinsku sreću nije potrebno mnogo.

Nakon što sam napunila baterije shvatila sam da se na dnu tvrđave nalazi kafić, pa sam sela i popila svoju prvu kafu na Hvaru. Toliko sam se dobro osećala da mi se činilo da sam mogla preplivati svet. Lagano i sa osmehom na licu sam krenula nazad. Spuštala sam se stepenicama sigurnim korakom.

“Spremna sam”, razmišljala sam u sebi.

Vratila sam se u hotel i spremila. Pogledala sam se u ogledalo i popravila šminku.

“Ja to mogu. Ovo leto će biti zakon”, promrmljala sam i krenula u nove pobede.

Bila sam u pravu jer ja to stvarno mogu. Iako me je obuzeo strah što od sada živim sama, bez svoje porodice,  grad me je iznova i iznova hranio i davao energiju da nastavim dalje. Idalje sam ovde, radim, trudim se i uspevam. Ponosna sam na sebe što sam sa svojih 18 godina ovo uspela sama.

Nikolina Budimir Bekan

Facebook
Twitter
LinkedIn
WhatsApp