Search
Close this search box.

Pijanista u tržnom centru

Porodična prijateljica, divna i veoma cenjena violinistkinja koja nastupa u narodnoj filharmoniji, a veoma često je gost i u najzapaženijim operama i baletskim predstavama Narodnog pozorišta, jednog dana me je pozvala da sa njom obiđem jedan od tržnih centara našeg grada.

Kako se zaista dugo nismo videle, rado sam prihvatila njenu ponudu nestrpljivo iščekujući da mi ispriča sve o svojim doživljajima sa putovanja sa koga se upravo vratila – negde u belom svetu, u dalekoj egzotičnoj Južnoafričkoj republici.

Ušavši u tržni centar nas dve započesmo priču. Jedna mlada violinistkinja koja tek što je prešla dvadesetu i ja – devojčica nešto malađa od nje – koja ju je sa oduševljenjem posmatrala i u svakom pogledu joj se divila. Govorila mi je o predivnim životinjama koje zaposedaju nepregledne predele južnoafričkih džungli, o divnom cveću koje raste samo u tom delu sveta i o predivnoj bistroj morskoj vodi, a onda me je, najednom, uhvatila za ruku prestavši sa svojom pričom i rekavši: Slušaj!

I ja slušam. Čujem dečju graju, jer eno tamo je neki klovn koji se sa dečicom slika zabavljajući ih tako što sebi u lice sasipa tanjire ispunjene šlagom. Čujem i glasan žamor odraslih: neki su roditelji one nevaljale dečice koja se smeju klovnu, pa su stoga ljuti na svoje klince koji su odlučili da se i sami poigraju sa šlagom; drugi su pak samo nasumični prolaznici: drugarice koje traže savršenu haljinu za matursko veče, drugovi koji pričaju o sutrašnjoj košarkaškoj utakmici i pitaju se hoće li njihov tim konačno proći u finale Evrokupa, strogi poslovni ljudi koji i usred graje pričaju telefonom obavljajući razgovore ,,od životne važnosti“ za njihovu firmu.

Na posletku joj kažem da nisam ništa čula ili bar ništa neobično, a ona me onda ozbiljno pogleda i usklikne: – Klavir! Ovaj pijanista je fantastičan!

Želiš li da ga potražimo? predlažem joj, a ona me oduševljeno pogleda, te uzvrati: – Naravno, hajdemo!

Krećemo se po hodnicima punim ljudi, a negde tamo, na uglu ispred velike radnje za odeću sedi on – mladić plave kose udubljen u neizrecivo lepu Šopenovu sonatu koju svojim spretnim prstima ispisuje na dirkama klavijature. Na pločici koja stoji ispred klavira ispisano je: Ugledni jermenski muzičar.

Verovatno je tražio posao, pomišljam, ali sva su mu vrata bila zatvorena. Uhvatio ga je očaj i on je sada svira u tržnom centru.

Pa ipak, nisam sigurna da je on ovde. Njegove su oči sklopljene, njegovi se prsti po klavijaturi  kreću mahinalno, pokrenuti nekom unutrašnjom voljom, nekim poletom, nečim što bismo nazvali uživanje, poziv. On svira, razgovara sa Šopenovim anđelima, kasnije sa Mocartom i Bahom, a ja ne želim da ga prekinem u njegovom sjajnom izvođenju, ne želim da ga pitam ko je on zapravo. Želim da on večno uživa, jer je to ono što je zaslužio.

Jednu stvar muzičar ipak nije shvatio: ljudi su ovde – u ovaj tržni centar –  došli kako bi razgledali izloge, kako bi kupovali odeću, hranu i piće, kako bi se družili i pazarili. Nikome od njih nije bio cilj da čuje nadarenog jermenskog pijanistu. Nas dve stojimo i i dalje zaneseno piljimo u pijanistu. Jedan par stoji kraj nas i nabacuje prezrive poglede galsno razgovarajući i očito se pitajući šta ovaj pijanista radi u jednom tržnom centru. Niko ga  ne sluša, pokušavam da objasnim sebi, a onda shvatam da lažem.

Lažem. Bog je taj koji ga sluša. Bog je taj koji kroz njegove ruke svira Mocartove melodije. Bog je taj koji u njegovoj izvedbi uživa jer pijanista daje sve od sebe. Iz njega izbija neiscrpna energija, želja da se muzika nastavi. On svira kao da se nalazi u pariskoj Operi, kao da je u milanskoj Skali, nezavisno od novca koji za to dobija, nezavisno od onoga što drugi misle, jer je to njegova sudbina, njegov poziv.

Tog trenutka obuzima me osećaj istinskog divljenja. Ovaj čovek poznaje osnovno životno pravilo: Mi smo tu da bismo svoju životnu Legendu ispunili, nezavisno od očekivanja, osuđvanja drugih i njhovih neumesnih kritika.

Pijanista je upravo završio Karneval životinja i tada nas po prvi put primeto. Klimnuo nam je glavom, a moja prijateljica mu je prišla kako bi ga pozdravila. On joj se osmehnuo, a ona ga je upitala: Mogu li da sednem kraj vas? Svirajmo zajedno.

Marijana Petojević (@marsyly)
blog: marsyly.com
Facebook
Twitter
LinkedIn
WhatsApp