Search
Close this search box.

Pismo mom pokojnom deki

Danas je tačno mesec dana od kako sam poslednji put zagrlila i poljubila osobu koja je bila moj najveći oslonac u životu i rekla: “Odmaraj, vidimo se sutra!” To sutra nikada nije došlo.

Danas, posle mesec dana nastavljam da pišem. Nastavljam da radim ono što jedino umem. Ono na šta je on bio najponosniji. Kao što jedna mudra žene reče u jednom od svojih romana: „Kad se sve sabere i oduzme, meni je jedino rad ulepšavao život. Rad je moja sloboda i odmor za mozak. Ko ne radi, provede život u praznom prostoru između dva ljubavna razočaranja.“, ja bih rekla životna razočaranja.

Pisanje još uvek nije moj posao, sada je samo moj trening, neki vid olakšanja duše i moj odmor od surove realnosti. Pisanje je moja ljubav. Uvek sam se nadala da će to biti moj posao, a sada sam sigurna u to, jer želim da istrajem u svojoj odluci. Delom to želim zbog sebe, a mnogo više zbog njega.

Zbog svake reči podrške, zbog svakog uzdaha dok je sedeo u kafiću preko puta Fakulteta političkih nauka dok sam ja radila prijemni ispit od kojeg je zavisio moj dalji put.

Zbog svake suze radosnice koja je potekla iz njegovog oka dok sam mu saopštavala svoje uspehe, zbog svakog klika na link mojih tekstova, zbog svakog komentara koji je krišom iskucao, a onda mi sa oduševljenjem čitao kako me neki anonimni ljudi hvale. Zbog toga što je verovao! Zbog svakog stresa koji je doživeo kada sam pala ispit, zbog toga što se sa radošću hvalio svim svojim prijateljima posle svakog mog položenog ispita.

Ne znam šta se desilo tog petka kada sam otišla iz hladne, bolničke sobe, na trećem spratu Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje, ali znam da je u njegovom telefonu, koji je mama preuzela posle 3 dana, poslednji link na koji je ulazio bio baš moj tekst o velikom Danilu Kišu. Ne znam da li ga je pročitao, ali znam da nije ostavio komentar, kao što je to uvek radio. Možda nije stigao.

Verujem u Boga, isto tako verujem da je baš On hteo da tada pišem o velikom Kišu, a danas o mom velikom deki. Za njega niste čuli svi, kao što jeste za Kiša. Za njega je znao samo njegov grad. Kažem samo, ali to uopšte nije samo. Poznavalo ga je i poštovalo čitav Kraljevo. Sve mlade je voleo kao svoju decu, a sve stare poštovao kao svog oca. Za mene je veliki i važan isto koliko i Kiš. I više! I on je pisao, zato volim da kažem da sam talenat za pisanje nasledila od njega. Nasledila sam mnogo toga i ponosna sam na to.

Svoja sećanja na najboljeg deku na svetu, delim na dve faze. Nekada je on bio veseo, mlad čovek, pun života, nikada bez Marlboro cigarete među zubima i često sa čašom špricera u ruci. Čitao je novine i nije mogao dan da zamisli bez “Blica” i “Politike”. Televiziju je obožavao, vozio je džipa, išao u lov, planinario i poznavao čitavu Srbiju, svaki breg i svaku rečicu koja protiče kroz našu zemlju. Za muziku je živeo, voleo je često i da zapeva. Kada je otišao u penziju, delimično je promenio svoj način života, ali neke stvari su ostale iste do poslednjeg dana. Kako je godinama bivao stariji, duša  mu nije išla unazad.

Jutarnje rituale ispijanja kafe uz cigaretu i čitanje štampanih izdanja novina, zamenio je prelistavanjem online portala, moj deka se uspešno služio laptopom i android mobilnim telefonom. Nekada je sa svojim prijateljima, udaljenim kilometrima od Kraljeva, komunicirao preko radio-stanica, sve dok nije otkrio čari vibera i skype-a. Mogao je satima da sedi za računarom i piše priče po sećanju na svoje detinjstvo i mladost. Ne postoji osoba na svetu s kojim nije imao temu za razgovor. Voleo je decu, mladost, provode, muziku, sve novo i moderno, ali je uvek, sa nostalgijom u glasu, pričao o nekim davno prošlim, srećnijim vremenima. Poštovao je tradiciju i voleo Srbiju i njenu istoriju. Voleo je život!

Vladan Desnica kaže da uvek kada neko nestane iz našeg života, za njim ostane praznina onakvog oblika kakav je bio taj koji je otišao. Na mestu tog nekog, nama dragog, ostane praznina u obliku njegovih crta, lika i običaja i sedi na njegovom mestu za stolom…

Dekino mesto je prazno već mesec dana, prazno je pola moja duše, jer znam da mu više neću čuti glas niti videti suze radosnice na licu svakog petka kad me dočekuje i svake nedelje kad me ispraća iz kuće. Imam dovoljno godina i smatram da sam zrela da razumem život i sve nedaće koje on nosi. Shvatam prolaznost života i svesna sam toga da ćemo jednoga dana svi otići na neko bolje mesto. Međutim, već mesec dana ne mogu da shvatim da taj topao i drag glas nikada više neću čuti.

Dvadeset i prvi vek je i pobornik sam modernog razmišljanja, nisam sujeverna i ne verujem u mnoge, kako volimo da kažemo bapske priče, ali dobro pamtim jednu rečenicu moje pokojne prabake koju je često umela da kaže kada na nebo ode duša nekog dobrog čoveka: Ni Bog neće ono što ne valja!”

Maja Vlajić, 23.7. 2017. Kraljevo

Facebook
Twitter
LinkedIn
WhatsApp