Zovem se Milica. Imam 23 godine i studiram engleski jezik i književnost u Beogradu. I pitam se…
Zašto moje belo nije belo kao njeno belo? Zašto su svi muškarci u njenom redu? Pa kako i da ne saplićemo jedna drugu. Zatrovane smo idejom da se neprestano takmičimo. Rušimo jedna drugu. Ne prezamo ni od čega. Verujemo svakom traču o onoj drugoj koji godi našoj sujeti. Oduševimo se kad naiđemo na tekstove poput onih – Evo kako one izgledaju bez šminke. Autor se obruši na holivudske lepotice koje su, gle čuda, kao i svaka od nas ponekad bez šminke. Ako mene pitate, tada su još lepše.
Jedan od prelomnih trenutaka u mojim razmišljanjima na ovu temu bio je upravo onaj kada sam i sama nesvesno kliknula na link i počela da skrolujem slike. I potom totalno odlepila! Pa, čekaj, da li sam toliko nesigurna u sebe da ću se hraniti instant ,,zadovoljstvima” koje mi nudi tržište. NE! Jasno i glasno ne! 2016. je. Hello.
Da jednom za sva vremena raščistimo neke stvari:
Prvo moje pitanje za sve dame koje ovo čitaju je: Kako se osećaš kada tvoja drugarica dođe sa neke prakse i požali se na užasnu mentorku, koja ju je ceo bogovetni dan maltretirala? Kako se osećaš kada neka od nas kaže da si tu gde si samo zato što si lepa i uvek doterana? Kako se osećaš kada tvoja koleginica neće da ti pomogne, iako si nova na poslu, a ona je tu duboko pustila korenje i sve zna, ali čuva tajne u Pandorinoj kutiji i otvori je na sastanku ispred svih? I obruka te. Kako se osećaš kada ti profesorka kaže: ,,A imala si vremena da nalakiraš nokte?”
Pretpostavljam da je tvoj odgovor sličan mom. Moje telo i moj racio bune se pred ovim začaranim krugom.
Sećam se da sam držala suze (hvala ti sujeto i ponosu) kada se moja tadašnja nadređena na probi ispred svih oglasila preko mikrofona. Dvoranom se orilo moje ime, iako sam stajala tik pored nje. Prekor koji mi je uputila dobio je na teatralnosti, što joj je i bila namera. Uzgred rečeno, grdnja koju sam dobila bila bi okej da je bila zaslužena i sprovedana na odgovarajući način. Toga dana sam naučila važnu lekciju. Nisam velika ako moram da se trudim da svi primete koliko su drugi mali.
Kako stati na put ovome? Kada ti budeš u poziciji da pomogneš nekoj od nas, a ti to lepo i učini. Ako ne možeš da mi pomogneš, onda me barem ne saplići. Time nisi ništa postigla.
Nesigurnosti su glasne. One mi odmah pokažu da ti je potreban jedan veliki zagrljaj. Ja sam tu da radim. I ti isto. Obe se školujemo, radimo na svom neformalnom obrazovanju od srednje škole, borimo se protiv vetrenjača. I šta onda radimo kad se sretnemo – sabotiramo jedna drugu!? Neverovatno, a kontradiktorno – za obe ima mesta. I za onu treću i četvrtu. I za čitavu jednu generaciju, ali sujeta i onako kako su nas učili, odavno nam ne da da ohrabrimo jedna drugu.
Mene su barem neretko pitali kroz odrastanje – Bravo za peticu, a šta je ona dobila?
E, pa, dragi, nakrivo nasađeni svete: i ona i ja smo dobile petice. Obe smo briljantno uradile kontrolni. I ja sam neizmerno srećna zbog nas obe. I zamisli svete, sad smo porasle i ne znam kako da ti kažem, ali šminkamo se, lakiramo nokte i farbamo se, a da l’ veruješ kanda nas sve to nije zaglupelo. E, da, ima i naših drugarica koje ne podnose šminku, ali i one su se ipak nekako lepo snašle. Gravitirale smo svojevremeno sve ka ideji da moramo da izgledamo potpuno klonirano da bi nas primio pod svoje okrilje, okrutni svete. Srećom, osvešćujemo se, svete. Ima nade. Mnogo smo lepe i rastemo u sigurne žene. Oslobađamo se onih nakaznih ideja koje si nam ti utuvio u glavu. Ideje da treba da nas brine uspeh one druge.
Drugo moje pitanje za vas koje ovo čitate, jeste: šta biste mi rekle da vas sretnem i uputim najiskreniji kompliment, recimo – Kosa ti danas izgleda sjajno! Šta ti meni na to odgovaraš? Čekaj da pogodim – Moja kosa, ma jao, prljava je i nisam je najbolje ni začešljala, ma nije tako sjajna, čini ti se… I tako u nedogled. Sama možeš da nastaviš niz anksioznih odgovora. Ni ja nisam imuna na ovo, da se razumemo. Ali, hajde učini mi uslugu. Poveruj mi da stvarno mislim da ti kosa izgleda sjajno tog dana, toliko da sam baš htela da ti uputim kompliment i reci mi jednostavno: hvala. Ne treba da vraćaš lopticu na moju stranu terena, nisam ti zato ni rekla, na prvom mestu, lepu reč. Užasno jednostavno u teoriji, zar ne? Ipak, u praksi sve golemo grešimo.
Ovako velika tema funkcioniše po principu ispucalih ruku. Ne možeš jednom da namažeš kremu i očekuješ efikasno izlečenje. Kako sam optimista i bundžija po prirodi, ja znam da ćemo uspeti. Za valjan početak, širi dalje ideju. Prosledi jednoj od nas koju voliš ovaj tekst.
Samo ti, ja i ona znamo koliko nam znači svakodnevni podsetnik da smo jedna drugoj važne. I da verujemo jedna u drugu.
Foto: Pexels
