Koliko ste se puta zapitali: ,,Šta kupiti detetu koje ima sve?” Odgovor je uvek – knjiga. Sanja Matijašević Ćirić piše za najmlađe, a njen kreativni rad nailazi na pozitivne kritike dece, ali i roditelja.
Suprug Dejan Ćirić, novinar i pisac, najveća joj je podrška, pa neretko razmenjuju ideje i jedno drugome daju konstruktivne kritike.
Glumci kažu da je najteže zadovoljiti ukus najmlađe publike, jer su mališani veoma iskreni i direktno izražavaju svoje emocije. Tako je i kada je o literaturi reč.
,,Pridev težak nikako ne bih upotrebila u priči o pisanju knjiga za decu. U svim fazama nastajanja knjige, počev od stvaranja likova pa sve do pisanja epiloga priča, ja pre svega uživam i neizmerno se zabavljam.
Ono što sigurno boji dane u kojima knjiga nastaje je osećaj velike odgovornosti i pozitivna trema. Odgovornost je velika jer to što stvarate svakako utiče na dete u smislu formiranja njegovih interesovanja, stavova i motivacije. Trema je neizbežna jer vi i vaše delo imate najstroži žiri. Kažu da su deca surovo iskrena. Ovo ,,surovo” su rekli odrasli, a deca bi rekla – samo iskrena. Deca su žiri koji je nemoguće prevariti i slatkorečivošću obmanuti. S druge strane, ne kriju niti dozirano pokazuju kad im se nesto sviđa i ta iskrenost je divna.”
Odgovornost za pisca je veća, jer osim što bi njegovo delo trebalo da zabavi mlade čitaoce, neophodno je i da ih edukuje.
,,Nedavno je novinarka RTS-a za moju Knjigu koja se čita godinu dana rekla: Knjiga koja motiviše decu da istražuju svet i to je možda najbolji opis za sve moje knjige. Ja pišem interaktivne knjige za decu. Pobornik sam mišljenja da deca najbolje uče kroz igru, tačnije onda kada nisu svesna da su u procesu učenja. Spajam zabavnu i edukativnu funkciju knjige iz iskrenog ubeđenja da između igranja i učenja nema velike razlike. Igru danas može da osmisli gotovo svako, ali ne i da zaintesuje dete da aktivno učestvuje u njoj i pri tome bude otvoreno za usvajanje novih znanja i veština. To mogu samo odabrani.
Svakodnevne poruke roditelja koje dobijam na svojoj fb stranici Igrom do znanja sa Sanjom Matijašević, reakcije i komentari dece pri našim susretima i to što sam postala prevođen pisac za decu (knjige Kofa bez dna i Šašava flaša uskoro će biti na tržištu Kolumbije i Vijetnama) verujem da ukazuju na to da ja tu veštinu ili dar posedujem.”
Knjiga koja se čita godinu dana delo je koje bi trebalo da ima svaki mališan kraj svog uzglavlja.
”Ideja za Knjigu koja se čita godinu dana je možda najduže čekala na realizaciju. Još iz perioda svog detinjstva nosim fascinaciju mogućnošću da negde u svetu, neko u istom trenutku radi isto što i ja. Iskoristila sam to kao motivacionu priču da svoje čitaoce povedem u jednu avanturu. Nudim im knjigu koja se ne čita redom. Svako dete počinje da čita knjigu u zavisnosti od datuma kad ona dospe u njegove ruke. Knjiga deci nudi pregled najvažnijih svetskih praznika. Osim toga što će naučiti zašto se i kako koji praznik obeležava, mališani će se zabaviti uz kreativne zadatke tematski povezane, sa opisanim praznikom. Zbog svog kosmopolitskog karaktera knjiga doprinosi upoznavanju istorije, običaja i navika građana čitavog sveta.”
Čitanje knjiga je ritual koji, po mišljenju Sanje Matijašević Ćirić, ima čarobne efekte na svako dete.
,,Čak i u periodu kada deca nisu u mogućnosti da zapamte pročitano, čitanje ima veliki značaj. Dok slušaju priče oni zamišljaju ono što čuju. Stvaraju slike u svojim glavama i razvijaju svoju maštu. Ako su u dobu da ne samo što ne pamte pročitano, nego i ne razumeju ono što im se čita, značaj ima sam ritual čitanja. Bliskost roditelja i deteta i slušanje glasa koji uspavljuje ili zabavlja su neprocenljivi. Zato mislim da je važno deci čitati i kada nauče sama da čitaju”
Uživa da provodi vreme sa decom, koja su joj najveća inspiracija za nova književna, ali i životna dela.
,,Druženje sa decom je nešto najvrednije u čitavoj ovoj priči. Neću biti ni prva ni poslednja koja će reći da ništa, ali zaista ništa, ne može da se uporedi sa pozitivnom energijom koju vam oni daju. Moji sustreti sa decom se razlikuju od klasičnih promocija dečjih knjiga. Kako su moje knjige interaktivne tako ni promocije ne stavljaju decu u pasivan položaj tj. od njih se ne očekuje da samo slušaju. Pri svim sustretima mi se igramo. U tim igrama vidim njihove reakcije, čujem komentare i pitanja i to svakako utiče na moj dalji rad.”
Tokom pisanja i druženja sa decom i sama mnogo nauči.
,,Kada sam počela da pišem za decu imala sam iza sebe višegodišnje radno iskustvo kao profesor fizike u gimnaziji. Moje prve knjige Kofa bez dna i Šašava flaša su koncipirane tako da sadrže priče glavnih junaka, devojčice Čupke i dečaka Raše, o nečemu što su videli ili doživeli, a to je tako neobično i nelogično da dovodi čitaoce u stanje neverice i uvuče ih u igru kroz koju oni traba da provere istinitost priče radeći ogled iz fizike. Problem je nastao kada je trebalo objasniti prirodnu pojavu bez upotrebe stručnih termina i jezikom razumljivim deci. Kako da vas razume dete od pet godina, a da ne banalizujete fizičke zakone? Tada sam počela da učim da razmišljam kao dete, jednostavno i oslobođeno svega sto nije suštinsko i bitno. Ovo mi je primarno tj. ispred svega što sam usput morala da pročitam, istražim i naučim, a toga je bilo mnogo i neizostavan je deo u procesu nastajanja knjige.”
Naredni period će iskoristiti za rad na novim, ali i na nekim starim projektima.
,,Kod mene se uvek nešto dešava. Više puta sam u toku rada na jednoj, dobila ideju za drugu knjigu. U ovom trenutku završavam novi rukopis i radim sa timom programera koji moj prvenac, knjigu Kofa bez dna, prevode u elektronski oblik. Uskoro ću imati svoju prvu elektronsku knjigu na srpskom i engleskom jeziku i spremna sam da se predstavim svetu.”
