Nekada voditeljka Pinka, danas studentkinja biznisa u Grčkoj. Harizmatična Nastasija Stošić, posle završene srednje škole odlučila je da spakuje kofere, napusti porodični dom i nastavi obrazovanje u Solunu. Za Mycupoftea.rs ispričala je svoju priču o školovanju, ali i o životu u inostranstvu.
,,Mnogi me pitaju: ,Zašto baš Grčka? Oni su u krizi!’ Glupost. Odnosno nije, ali kriza se odnosi na ljude koji rade. Mi mladi je još uvek ne osećamo. Nama je super! Solun je veličine Novog Sada, međutim, ima toliko kafića da vam se čini kao da ste u Beogradu, ali na moru. Ovo nije samo moje zapažanje ili moj stav. Solun je zaista jedan od gradova sa najviše kafića u Evropi, ali hajde da nastavim sa nekim konkretnijim stvarima.”
Odgovorila je na pitanje koje mladi često postavljaju: Studirati u inostranstvu – DA ili NE?
,,Studirati u inostranstvu, tj. odvojiti se od kuće (živeti sam) kao i sve u životu ima svoje prednosti i mane. Prednosti su svakako to što odjednom imaš neku drugačiju slobodu, ali u isto vreme i odgovornost. Meni se konkretno na početku, u prvoj godini, dopalo to što sam mogla da izađem i da se vratim kad god sam htela, ali i to što sam mogla da raspolažem novcem kako sam želela. (Kada ovo kažem, nemojte misliti da sam pre preseljenja živela u zatvoru, ali znate vi već koliko je lepše ući u kuću bez objašnjavanja zašto si zakasnio) Medutim, ta manija me je veoma brzo prošla. Konkretno mislim na izlaske. Lagala bih kada bih rekla da uopšte ne izlazim, ali je to drastično manje, (jednom ili dvaput u dva meseca). Prednosti su i to što sam stekla neke navike koje možda kod kuće nisam imala, poput pranja veša, dosadnih sudova i ostalih kućnih poslova. Sada znam da nema mame da opere i da u Grčkoj sve moram sama. Ustajanje na vreme tj. shvatati alarm ozbiljno kad zazvoni je takođe navika koju sam stekla tek po odlasku u Solun. Ukratko, sazrela sam preko noći.”
Mane su sastavni deo svakog samostalnog života, posebno kada kao Nastasija i njeni roditelji, živite u različitim državama.
,,Koliko god to izgledalo sjajno i bajno, postoje jako dosadni i teški momenti. Verovatno najgora stvar je ta što moram da čekam u redovima satima zbog boravišne dozvole, kupovine kućnih namirnica i ono najgore – red u banci. Ja sam lično, mamina mezimica (ograđujem se jer ne znam koliko u današnje vreme deca obavljaju ove poslove). Moja mama je, kao i svaka mama, kada pitate dete Super mama, s tim u vezi ona je sve ove poslove obavljala. Druga najgora stvar mi je bila da naučim da kontrolišem svoj budžet, jer kad potrošiš novac pre vremena, to ume da bude stresno i bolno.”
Mama Vesna je, još uvek, glavni akter ove priče.
,,Kad smo već kod mame, ona je osoba koja je našla ovaj fakultet i bez razmišljanja meni ga pokazala. Bilo je to pre skoro dve godine na sajmu obrazovanja. Budući da radi u jednoj modnoj školi, provela je tamo nekoliko dana i upoznala se sa mnogim kolegama iz drugih obrazovnih ustanova. Između ostalih, ,University of Sheffield’ imao je svoj štand.”
Lepa Beograđanka nije ni slutila da će ikada napustiti rodni grad.
,,Bila sam jedna od onih koji bi se na pitanje: ,Da li bi se preselila iz Beograda’, nasmejala i rekla: ,Nema sanse!’ Međutim, ja jako volim promene u životu i verujem da čovek treba konstantno da putuje i radi neplanirane stvari ne bi li razaznao šta zapravo želi, a šta ne u životu. Tako sam ja i završila ovde, uprkos australijskom pasošu i ocu koji živi u Španiji. Neki će sad reći da nisam normalna, ali meni je super. Ne kažem da sebe vidim ovde i za pet, deset ili trideset godina – na to pitanje nikad neću imati odgovor, ali ono što znam je da sada ovde uživam i da ne postoji nijedno drugo mesto na svetu u kojem bih trenutno volela da živim.’’
Iako mnogi od nas leta provode u Grčkoj, Nastasija nikada ranije nije bila u ovoj prelepoj zemlji.
,,Da, to je još jedna zanimljiva činjenica o meni. Upravo zato nisam imala nikakva očekivanja pre preseljenja. Ovo je veliko iskustvo. Osetiti kako drugi ljudi dišu, kakvi su njihovi običaji i na kraju krajeva, naučiti još jedan jezik. To zaista nema cenu.”
Mnogi su je pitali zašto za tu istu svotu novca, koliko košta školovanje, nije otišla u Ameriku, Beč ili negde u Englesku.
,,Nemački i ja smo dva sveta, a ostale destinacije su daleko. Odrasla sam samo sa mamom, jedinica sam i ona to nikako ne bi podnela, a ni ja. Odvajanje od kuće sam nekako, čini mi se, nesvesno podnela. Razmišljala sam u pravcu: Vratiću se uskoro. Ipak, to je znalo i jako da boli. Sama činjenica da sam, zapravo, punoletna osoba i da ću u buducnosti da snosim svu odgovornost za svoje postupke je mene užasavala.”
Polako je dolazio osećaj odgovornosti, ali i po koja suza.
,,Ponekad bih se isplakala, a ponekad zadržavala sve u sebi. Crne misli uglavnom su me stizale pred spavanje, u krevetu, kada ne mogu da zaspim. Pojavi se nostalgija, ali već ujutru ustajem i nastavljam dalje.”
Savladavanje gradiva harizmatičkoj studentkinji ne predstavlja problem.
,,Studije kao studije. Sada u drugoj godini su mnogo ozbiljnije. Više pismenih radova nego testova (ne računajući finalne, ili kako se kod nas zovu, ispitne rokove).”
Nije se dugo dvoumila oko izbora univerziteta.
,,Zanimljiva činjenica je da sam se odlučila za ovaj fakultet u jednom danu. Kada sam prvi put čula za njega reakcija mi je bila: ,Ma ne dolazi u obzir, da ja sada, sa devetnaest godina idem i menjam grad i čitav život. Nope.’ Znala sam šta me čeka i znala sam da mi je mama preporučila ovaj fakultet, jer je mislila da nema šanse da se preselim, ali ja sam, eto, iznenadila i sebe i nju. Želela sam da promenim adresu stanovanja, jer mi je Beograd već neko vreme bio monoton. Grad u kojem sam odrasla bazirao se (barem što se moje generacije tiče) na tračeve. Više ništa nije blam ili sramota. Činilo mi se da moji vršnjaci samo gledaju kada će i gde izaći. Devojke su se pretvorile u dečake ili pak – u, kako iz sada zovu, ,klaberke’. Meni se to nije svidelo. Da budem iskrena, gadilo mi se. Sve mi je to prolazilo kroz glavu dosta dugo pre preseljenja, ali sam odluku da odem donela za jedan dan.”
Jezička barijera predstavljala joj je još jedan problem.
,,Najteže mi je pao prelaz sa srpskog na engleski, posebno za učenje i stručne reči iz oblasti biznisa, koje nisam imala prilike ranije da čujem. Bila sam jako nesigurna i uplašena neznajući kako ću se snaći sa engleskim, koliko će to sve biti teško, ali eto mene već na drugoj godini. Dala sve u roku, a sertifikat engleskog jezika je zapravo prijemni.”
Ništa više nije problem za lepu Nastasiju.
,,Osim prijatelja koje sam stekla ovde, jedna neplanirana osoba ušla je u moj život. Idemo na isti fakultet, tačnije on je na master studijama. Vassilis je rođen u Grčkoj, odrastao je u Briselu i eto, vratio se u Solun da studira na Britanskom fakultetu, kako bi ponovo sledeće godine promenio mesto stanovanja. Želeo je da promeni grad i da iskombinuje studije sa uživanjem, a Solun je pravi izbor za to. Mogla bih sada da ispišem ceo tekst vezan za ljubav, ali fokus je ovoga puta na školovanje i na život van domovine.’’
Za kraj, da sumiramo utiske:
Da li sam se ikad pokajala? Ne.
Da li bih preporučila? Svakako, uvek!
Sledite svoje snove i ulažite u obrazovanje jer je ono jedno od najvažnijih stvari u životu!
Pozdrav iz Grčke,
Nastasija Stošić
Foto: Privatna arhiva
