Zabavljanje sa pogrešnim ljudima može biti smatrano nečim normalnim kada smo u dvadesetim. Međutim, vremenom to ,,kačenje“ za ljude koji su ili emotivno nedostupni ili jednostavno nezainteresovani nije ni produktivno, ni zabavno. Zašto je onda uobičajeno da žudimo za ljudima koje ne možemo da imamo?
Ili još gore, zašto je tako teško da pustimo ljude koji nas iznova odbijaju?
Po mišljenju eksperata, odgovor se svodi na neurološke reakcije u mozgu. Razlog zašto se ,,navlačimo“ na emotivno odbijanje je taj da upravo to stimuliše delove mozga povezane sa motivacijom, nagradom, zavisnošću i porivima.
Naime, stručnjaci su proučavali mozgove muškaraca i žena koji su nedavno odbijeni od strane partnera, ali su tvrdili da su idalje zaljubljeni. Za vreme skeniranja, učesnicima je pokazana slika osobe koja ih je odbila, zatim im je bio zadat matematički zadatak, a na kraju im je pokazana slika osobe za koju nisu zainteresovani. Upravo za vreme prve vežbe je primećena aktivnost u delovima mozga koje smo već spomenuli (za nagradu, zavist, porive itd.). Drugim rečima, ova situacija je u neurološkom smislu slična suočavanju sa zavisnosti od droge, a upravo je emotivno nedostupna osoba ta ,,droga“.
I zašto se onda fiksiramo za ljude koje ne možemo imati? Još jedan deo ove agonije može biti i naša ,,percipirana vrednost“ te osobe. Ukoliko nas neko ne želi ili nije dostupan za vezu, njihova vrednos u našim očima je sve veća i veća (!). U slučaju raskida, može se desiti da smo navučeni na… misli o tome šta bi bilo kad bi bilo.
Možda i podsvesno tražimo sličan scenario, nadajući se da će priča imati drugačiji kraj. Ali neće! Zato nije na odmet da se setimo one Ajnštajnove definicije ludila, a to je: raditi istu stvar iznova i iznova, a očekivati drugačiji ishod. Mislite o tome.
Ukoliko vam je potreban dodatna motivacija da se ,,okanete” agonije razmišljanja, preporučujemo ovaj tekst na MCT blogu.
