Pesnikinja, pripovedač, romansijer, pisac za decu, akademik Srpske akademije nauka i umetnosti, povremeno prevodilac, najčešće poezije s ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.
Gotovo da ne postoji onaj ko nije čuo i ko nije pročitao bar jednu njenu pesmu. Svi koji vole da čitaju pesme o detinjstvu, ljubavi, zavičaju, prirodi, životu, prolaznosti, pa i smrti, vole i Desanku Maksimović.
Desanka Maksimović rođena je 16. maja 1898. godine, kao najstarije dete u svojoj porodici. Po njenom rođenju porodica se doselila u Brankovinu, gde je provela detinjstvo. Gimnaziju je završila u Valjevu. Studirala je svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bila je na usavršavanju u Parizu kao stipendista francuske vlade.
Objavila je preko 50 knjiga poezije, pesama i proze za decu, pripovetki, romansijerske i putopisne proze. U časopisu „Misao“ 1920. godine objavila je svoje prve pesme.
Pisala je najlepše pesme, najčešći motiv u njenoj poeziji bila je ljubav. Smatrala je da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena i otvorena prema čoveku i životu. Kroz pesme pozivala je ljude da budu dobri, plemeniti, ponositi, da poštuju i druge i sebe. Od svih vrednosti u životu, kroz svoje pesme najviše se trudila da istakne slobodu, odanost, hrabrost, nekoristoljublje.
Dobitnik je brojnih književnih nagrada; Vukova, Njegoševa, Zmajeva nagrada, Sedmojulska nagrada i još mnoge druge. Izabrana je za počasnog građanina Valjeva.
Preminula je u Beogradu 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini života, a sahranjena je u Brankovini, kod Valjeva.
Predstavljamo vam našu listu 5 najlepših pesama Desanke Maksimović:
Strepnja
Ne, nemoj mi prići
Hoću izdaleka
da volim i želim tvoja oka dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.
Ne, nemoj mi prići
Ima vise draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra’.
Sve je mnogo lepse donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.
Ne, nemoj mi prići
Našta to i čemu?
Izdaleka samo sve ko zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva.
Tražim pomilovanje
Tražim pomilovanje za zgužvane misli
Za one koji su se izgubili
i svoje srce stisli.
Za one koji klecaju pod teretom svog bremena
I koji ne znaju da za sve treba vremena
Za one koji hoće da na prečac postignu mnogo.
Tražim pomilovanje za one koji beže od života
I koji su zaslepljeni idejom
Da postoji divota
Jedino izvan naše planete
Za one koji beže kao dete
Kad se pred njima ukaže problem
Kojem u oči treba pogledati.
Tražim pomilovanje za one koji sami sebe ne razumeju
Nije zato što ne umeju
Već zato što su se udaljili od sebe
I što njihovo srce težak teret grebe
Što su ga sami sebi natovarili.
Prolećna pesma
Osećam večeras, dok posmatram laste
I pupoljke rane,
Kako srce moje polagano raste,
Ko vidik u lepe nasmejane dane;
Kako s mladim biljem postaje sve veće
I lako ko krilo,
I kako mu celo jedno nebo sreće
I pakao bola ne bi dosta bilo;
Kako čezne za svim što bi život mogo
Lepog da mu dade,
I da mu ničega ne bi bilo mnogo:
Tako su velike čežnje mu i nade.
Osećam da dosad sve je bilo šala
Moga srca vrela,
Da još nikom nisam svoju ljubav dala
Koliku bih mogla i koliku htela;
Da u meni cela nežna plima
Reči nerečeni;
Da bih srce mogla poklanjati svima,
I da opet mnogo ostane ga meni.
Molitva za ljubav
Brzo kao kratkovecne cveca liske
i ova ljubav stace da se kruni i drobi:
žedan je zaborava tamni vir.
O, bože, drugi ti se mole za srecu i mir,
a ja: sacuvaj u srcu mom, zarobi,
jucerašnjeg dana nestalni pram.
Zaklopi dušu moju sad ko zlatnu
skrinju, nacini je ljubavi hram.
O, duša moja ne moli srecu za se –
sve dosadašnje radosti nek se snište –
ali pobožno ona od tebe ište
da dan se ovaj od strašnog brodoloma spase.
Bez pomoci tvoje povenuce sve brzo
kao bulka u zrelome žitu i lanu.
O, bože ne molim za srecu, za radost, za
slast.
Da bol ovaj ne umre, mene je strah;
da oganj sveti što u meni planu
ne sagori iznenadno u prah,
ne razbukti se prekonoc u strast.
Krvava bajka
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.
Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.
A pedeset i pet minuti
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške…
i tako redom.
Misli su im bile pune
istih brojki
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo,
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.
Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.
