Književnost je katalog trenutaka koji su davno proživljeni, ostali sačuvani među ispisanim, već ostarelim i požutelim stranama. Osim što je to umetnost koja čuva povest života koji smo živeli i boli koje smo odbolovali, to je i katalog političke, istorijske, socijalne, kulturološke, ali i sasvim lične slike jednog naroda, otrgnute od zaborava i sačuvane za pokolenja.
Govoreći o značaju književnosti kao takve, bez imalo pretencioznosti, spomenuću da je naša književnost možda jedna od najvrednijih istorijskih tekovina koje imamo. Nažalost, XXI vek postao je vek instant literature. Niko više, opterećen svakodnevnim obavezama, nema ni vremena ni snage da se pozabavi nekim ozbiljnim delom, koje bi ga, umesto da ga razonodi, više nego što je potrebno zapitalo nad smislom života.
Zato bih ovu priliku iskoristila da vas pozovem da se vratimo nekim od naših mozda najvrednijih stranica, napisanih o onome što je iskonsko i ponovljivo kroz vekove.
Borisav Stanković – Nečista krv
Ovo je možda jedan od najvećih pisaca srpske književnosti, čovek lirskog pera, istančanog osećaja za starinu, ali pre svega pisac nemogućih ljubavi, neproživljenih života i sputanih karaktera. Priča o prokleto lepoj ženi, prodanoj za spasenje porodične časti, ponornicama zatrovane krvi, pogrešnim odlukama, slomljenim karakterima i sputanoj sreći, zaokružila je u ovom romanu čitavu poetiku jednog pisca. Čitajući Borine redove, vi ćete živeti jedan život starog Vranja, naglašene strasti i uklete lepote, i ne samo kroz ovo, već i kroz ostala njegova dela, vi ćete bolovati bolom koji se ne da preboleti.
Ivo Andrić – Na Drini ćuprija
Ovo delo ne nalazi se ovde samo zbog vrednosti koju ima kao delo nagrađeno Nobelovom nagradom. To je povest o jednom mostu koji je skoro četiri veka, koliko autor prati njegovu priču, predstavljao stalnu vezu između dva sveta. I tako, dok su stoleća prolazila, a ljudi se menjali, taj most ostao je stalno nepromenjen, svedok kobi stanovnika, koji su na njemu izgubili svoje živote, onako sudbinski ostavljajući trag na kamenu, za dalja pokolenja. Ovo delo je osnova i poziv za put kroz strane ispisane rukom majstora reči i ljudskih sudbina. Ivo Anrdić najbolji je hroničar kakvog pamti naša književnost, i čovek koji je rečima baratao toliko dobro da je stvorio ženu koje nema.
Miloš Crnjanski – Roman o Londonu
Ovo je definitivno jedan od najboljih romana velike teme književnosti, koja se našla pod perom mnogih naših pisaca XX veka – obeskorenjeni junak. Čovek odvojen od svoje zemlje, utopljen u društvu koje je po svemu različito od onoga što je on, postaje samac sa teretom života. Ovo je veliko delo o odnosu istoka i zapada, o dolasku rata, o gubljenju ideala, o nametanju režima, oduzimanju slobode misli, otupljenja emocija i stvaranja čoveka sa teskobom života. Kao i mnogi junaci XX veka ovaj čovek okončaće svoj život, ali u vreme rađanja svog deteta, za koje ni ne zna. Time je Crnjanski još jednom grandiozno podvukao svoju poetiku o povezanosti svega sa svime u ovom velikom i dalekom svetu. Tamo gde se jedan život žavršio, počeo je novi…
Danilo Kiš – Rani jadi
Zbirka priča o detinjstvu Andreasa Sama, veoma je potresna i socijalno obojena priča o vremenu straha i nesigurnosti. Sećanja na davno zaboravljene dane ponovo se bude pred očima već odraslog junaka. Jad ulazi na vrata sećanja i priča priču o suočavanju dečaka sa životom. O odrastanju i ožiljcima koji zarastaju samo prividno. O rastanku, prijateljstvu, siromaštvu, strahu, traženju identiteta. Kiš majstorski i krajnje jednostavno piše priču o ožiljcima na srcu čoveka koji, iako zarasli, i dalje živo krvare.
Milorad Pavić – Hazarski rečnik
Ovo je jedno od naših neprevaziđenih dela. Postmoderna enciklopedijska forma. Rečnik o davno izgubljenom narodu. Prelistavanje arhiva, različite verzije istine. Priča o krizi istorije. Značaj ovog dela ipak nalazi se u komunikaciji sa čitaocem. Ovo je delo koje za svakog od nas predstavlja istinu u koju smo odabrali da verujemo, ali i delo koje bi predstavljalo sve izazovniju avanturu pri svakom sledećem povratku…
Meša Selimović – Tvrđava
Pandan romanu Derviš i smrt, Tvrđava je priča o svetu. Tvrđava je civilizacija, tvrđava je vera, tvrđava je društvo, tvrđava je pojedinac. Glavni junak ovog romana traži most ka drugima ne bi li izašao iz osame. Vođen idejom o međusobnom razumevanju, prihvatanju i buđenju ljudskosti, on traga za izlazom iz onog beznađa, koje je u Dervišu i smrti sveprisutno, taj izlaz iz tvrđave oličen je u ljubavi. Rešenje koje ovo delo nudi, pokreće na mnoga životna razmišljanja. Izabrati ljubav, svakako je plemenitije nego ne izabrati uopšte.
Borislav Pekić – Vreme čuda
Roman prvenac ovog autora predstavlja izbrušenu filozofsku priču o razobličavanju mita i kritici dogme. Na veoma jasan način, duboko saosećajući sa ljudskim nedostacima, Borislav Pekić razobličava biblijske priče, razotkrivajući Hristova čuda kao prevaru, i pokazujući spasene, kao zapravo unesrećene ljude. Implicitna kritika ideji progresa i bilo kakvog napretka, oličena u obećanim čudima, svojevrsna je kritika sistema, ali i odgovor na pitanje ima li čoveku spasenja.
Rastko Petrović – Dan šesti
Roman Rastka Petrovića govori o albanskoj golgoti. Nacionalnu tragediju pisac vidi kao apokalipsu civilizacijskih razmera. U Danu šestom izražena je Petrovićeva opsesija da izrazi totalitet ljudske sudbine spram prostornih i vremenskih razmera kosmičkog trajanja. Ovo je do danas naš najbolji i najcelovitiji roman o Prvom svetskom ratu, koji u pravom smislu komunicira sa vremenom u kome je nastalo.
Momo Kapor – Una
Ovo je jedna od onih priča, tabu priča, koje nas nikako ne ostavljaju ravnodušnima. Kapor je poznat po jasnom stilu, bliskom čitaocu. Ali priča o ljubavi, izdaji, društvu, uceni, ispisana u redovima romana koji nosi ime svoje glavne junakinje, zapravo je priča o onome što ostaje posle jedne ljubavi. Fenomenalna igra reči dovodi do toga da simpatišemo, osuđujemo i volimo Kaporove junake, misleći o tome kako: ,,Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene… Posle ljubavi ne ostaje nista.”
Svetislav Basara – Fama o biciklistima
Nama je nametnuta jedna istorija za koju zapad nije imao smelosti, a za koju mi – u dubinama duša – nemamo afiniteta. Fama o biciklistima je roman koji govori o prividu istorije, rušenju strategija, preplitanju istine i zablude, stvarnog i nestvarnog. Poigravanje sa književnim nasleđem. Ovo je priručnik ljudske ludosti dovedene do nivoa nauke. Ovo delo, kao i mnoga druga postmoderna dela započinje u biblioteci, tragajući za istinom kroz niz fiktivnih podataka o drevnom bratstvu. Postmoderna tendencija o rušenju velikih priča, sasvim je oličena u najboljem delu ovog autora.
Nikako ne smemo zanemariti imena kao što su: Laza Kostić, Jovan Dučić, Milan Rakić, Aleksa Šantić, Branko Miljković i mnogi drugi naši umetnici stiha, kojima bih se vratila nekom drugom prilikom, ali koji su isto toliko grandiozni poznavaoci reči i skrivenog smisla. Jednom davno, rekao je jedan covek ,,Knjige, knjige, braćo, a ne zvona i praporci.” Taj čovek bio je Dositej Obradović, umnogome zaslužan za formiranje nove srpske književnosti. Međutim, ta rečenica aktuelna je vekovima. Zašto? Zato što je pisana reč put u središte duše. Čovek čitajući razmišlja o pročitanom, rasvetljava svoj um i duh. Razume drugog, putuje kroz vreme, vidi užase koji su za nama. Voli, ratuje, krvari, jadikuje sa onima o kojima čita. Književnost je humana nauka, neimar puta ka samome sebi. Spoznaja čovečnosti koja se u eri virtuelne komunikacije sakrila duboko u nama. I zato vas pozivam da joj se vratite! Otkrijte sebe. Čitajuci isti red, svaki će čovek osetiti nesto drugačije. Pođite od kapitalnih dela svoga jezika. Upoznajte nezaobilazna imena umetnosti reči. Čitajte o svome narodu i na tom putovanju upoznajte život. Empatija je ono što nam fali, nađite je među zaboravljenim stranama!
Odlučio sam se za ljubav. Manje je istinito, i manje vjerovatno, ali je plemenitije. I ljepše: tako sve ima više smisla. I smrt. I život. – Meša Selimović
