„Opasno je naginjati se nad tuđom prazninom, a u pustoj želji da se u njoj, kao na dnu bunara, ogleda svoje vlastito lice; jer i to je taština. Taština nad taštinama.“
Jedan od najistaknutijih pisaca savremene srpske književnosti i dopisnik Srpske akademije nauka i umetnosti, Danilo Kiš rođen u Subotici 22. februara 1935. godine od oca mađarskog Jevrejina i majke Crnogorke. Kaže da prve impresije iz detinjstva pamti iz Novog Sada gde je krenuo u prvi razred osnovne škole. Na Novi Sad ga sećaju mirisi očeve cigarete i kolonjske vode na vratu majke, ali i miris kestenovog cveta i ruže u vazi. Zatim se s porodicom preselio u Mađarsku gde je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao na katedri za opštu književnost kao prvi student na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Baš u tom periodu života objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika. Prvo značajnije prozno delo je „Roman Bašta, pepeo“. Nešto kasnije objavio je knjigu priča „Rani jadi“, koja predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Dobitnik je NIN-ove nagrade, a nekoliko godina kasnije dobio je Andrićevu nagradu i nagradu Skender Kulenović.
„Istoriju pišu pobednici. Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt.“
Danilo Kiš umro je 15. Oktobra 1989. godine u Parizu gde se i lečio, sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu po pravoslavnim običajima.
Njegova najznačajnija dela su:
„Rani jadi“ – govore o ranom piščevom detnjstvu u Mađarskoj, koje je prikazano kroz priče o teškom detinjstvu dečaka Andreasa Sama. Njegov život teče u jednoj maloj seoskoj sredini, cela priča je svedena na anegdote i sećanja. Mnogi od vas su ovu zanimljivu knjigu, koja budi najskivenije emocije, čitali u srednjoj školi, ali sasvim je sigurno da se nećete pokajati ako je pročitate još jednom, jer će uspeti da probudi potpuno drugačija osećanja nego kada ste imali 15 godina. Ovo je knjiga novela koja je objedinjena glavnim junakom i pripovedačem koji kazuje priču. Zato ima i neke osobine romana. Jedne od najlepših priča iz ove knjige su:
„S jeseni, kad počnu vetrovi“ je uvodna priča u kojoj se prožimaju dve slike; padanja divljeg kestena i prodavnice sličica i parfema. U priči upoznajemo dečaka koji skuplja kestenove na travnjaku. Nema radnje, nema događaja – jednostavno se opisuje dete u igri.
„Ulica divljih kestenova“ je još jedna priča kroz koju se provlači motiv kestenova, zapravo o ulici duž koje su se nalazila stabla divljeg kestena, u kojoj je nekada živeo Andreas Sam.
“Od kestenova pak, gospođo, vidite, nema ni traga. To je zato, gospođo, što kestenovi nemaju svoje uspomene.”
„Priča od koje se crveni“ je smešna priča u kojoj se pojavljuje lik Gal, Andreasov prijatelj s kojim on prolazi kroz razne avanture. Ovoga puta avantura se dogodila u snu, ali su se neki detalji ponovili i na javi.
„Dečak i pas“ je malo drugačija i neobičnija priča, koju priča pas Dingo. On govori o teškoj prošlosti svoje porodice, o tome kako ga je uzeo gospodin Berki pa sve do časa kad se sprijateljio s Andreasom.
„Čovek koji je dolazio izdaleka“, u ovoj priči Andreas je čuvao kravu Naranču za gospodina Molnara. Međutim, krava se izgubila i više nije mogao da je nađe, a znao je da je Naranča bila najbolja krava gospodina Molnara i da mu on to nikad neće da oprosti.
„Serenada za Anu“ je romantična i šaljiva priča u kojoj je dečak, koji je bio zaljubljen u Anu, Andreasovu sestru, došao da joj svira i peva pod prozorom. Majka je Ani rekla da je običaj da se tada upali žigica i stane uz prozor, što je Ana i učinila.
Ukoliko volite Momu Kapora, kliknite ovde.
Ako ste u potrazi za knjigom uz koju ćete uživati tokom leta, kliknite ovde.
Mika Antić je jedan od najemotivnijih naših pisaca. I o njemu smo pisali tekst. Kliknite ovde.
Maja Vlajić
