Dvadesettrogodišnja studentkinja Fakulteta organizacionih nauka, Jovana Jocić, odlučila je da odmor i uživanje ostavi po strani i leto provede radeći u Americi. Najviše joj nedostaje porodica i dečko, pevač Saša Kovačević, sa kojim je skoro pet godina u skladnoj vezi. Ovo je njena priča o work and travel programu za studente.
S obzirom na to da sam veliki zaljubljenik u putovanja, nakon obilaska većeg dela Evrope, Tajlanda i Dominikane, logičan sled je bila Amerika. Još na prvoj godini studija sam čula za Work and Travel program, ali se nikako nisam usuđivala da se odvojim od nekih dragih ljudi na tako dug period, a i trebalo je naći rupu od nekoliko meseci i na neki način ostaviti obaveze na fakultetu po strani. Sada kada sam već studije privela kraju, htela sam da uhvatim poslednji voz i vidim da li stvarno postoji čuveni ,,american dream” i ta totalno druga kultura i način života Amerikanaca. Velika olakšica je bila što sam se za program prijavila sa najboljom drugaricom, koja je prethodne godine već iskusila sve to i poželela da se opet vrati.
Nakon kolebanja od pet, šest meseci konačno je došao dan prijave… a onda je krenuo maler za malerom. Kao da mi se nije dalo da odem.
Nas dve smo se odlučile za selfprogram koji je trebalo da bude vrlo jednostavan s obzirom na to da se vraćamo u mesto gde je Aleksandra već bila prošle godine. Čuveni job offer je papir koji omogućava dobijanje američke vize i bez ovog papira nije moguće ni krenuti na put. Nama je trebalo da ga pošalju iz restorana gde je Aleksandra radila prošle godine. Zapravo, to je potvrda kojom poslodavac tvrdi da obezbeđuje radno mesto i garantuje za boravak onog ko dolazi u Ameriku da radi. Papir je trebalo da dobijemo dva meseca pred put, međutim, sve je krenulo naopako. Danima smo zvale i pokušavale da dobijemo menadžera u Americi koji je zadužen za to i uvek su bila ista obećanja: ,,Šaljemo za nekoliko dana”, ,,Jedva čekamo vaš dolazak”, ,,Nije do nas, izvinite što kasnimo” i još mnogo drugih izgovora i to sve do poslednjeg roka. Ipak, ni tada nismo dobile papir. Uvidele smo da se ništa neće ni desiti ukoliko same ne preduzmemo nešto, pa smo počele da tražimo posao u bilo kojem mestu, bilo koja pozicija, samo da bismo imale mogućnost da apliciramo za vizu.
Nakon nekoliko nedelja pronašle smo novo radno mesto, stupile u kontakt sa vlasnikom i završile svu papirologiju. Kada smo dobile vizu, mislile smo da je to to, ali smo se prerano poradovale. Avionska karta je bila kupljena, koferi spakovani i sutradan u šest ujutru trebalo je da krenemo… ostalo je da samo pokupimo pasoše iz agencije tog dana i da sutradan krenemo u novu avanturu. Naravno, ništa od toga se nije desilo. Pasoši su, pukom slucajnošću, ostali zarobljeni u ambasadi, zbog pada sistema ili sličnih stvari, koje se vrlo često dešavaju kod nas. Nije bilo nikakve mogućnosti da pasoše dobijemo nazad u toku toga dana. Usledilo je odlaganje karte za nedelju dana, pod znakom pitanja bilo je da li ćemo i tada krenuti. Hvala Bogu, pasoši su konačno stigli i mi smo krenule sedmog juna ka Americi.
Nakon petnaest sati puta, stigle smo u Myrtle Beach, u Južnu Karolinu. Prvi utisak je bio: konačno lepo vreme, palme, okean – divnooo! Na aerodromu nas je sačekao vlasnik picerije gde je trebalo da radimo. Pokazao nam je gde ćemo raditi i onda nas je poveo do smeštaja koji nam je on obezbedio. Tada je usledio i prvi šok! To je bio magacin iznad picerije, sa nekoliko dušeka, kupatilo koje koriste svi iz picerije, prljavo, zagušljivo. Tu je trebalo da budemo smeštene naredna četiri meseca, a cimeri bi nam bili ljudi koje prvi put vidimo (to je ovde sasvim normalno, posebno kada je o studentima reč). Moram da napomenem da se naravno sve ovo plaća.
Pogled koji mi je uputila Aleksandra je samo bila potvrda da ipak nećemo živeti tu. Ne zato što smo razmažene, već zato što smatramo da smo dovoljno sposobne da sebi obezbedimo barem pristojne uslove za život i da imamo prava na svoju privatnost. Odmah smo se bacile u potragu za novom kućicom koja će biti naš dom narednih nekoliko meseci.
Da ne zaboravim – prvu noć smo provele u kući gde je Aleksandra živela prošle godine i to samo zato što nam je vlasnik izašao u susret za tu jednu noć, jer je već tada imao dvanaest ljudi u kući, ali nama je bilo sasvim ok. Kako i ne bi kada se nakon trideset sati nespavanja konačno dokopaš čistog kreveta. 🙂
Sutradan smo kontaktirale neke ljude koje je drugarica znala od ranije i istog dana smestile smo se u svoju ušuškanu, čistu sobicu. Tamo smo živele do pre nekoliko dana, sa ženom od oko četrdeset godina iz Alabame i sa jednim crncem.
To je sasvim novo iskustvo, životne priče, drugačiji običaji… Oni su se tek preselili u taj stan, pa mi nismo želele da ih opterećujemo i zato smo pronašle novi, još bolji smeštaj. Oni su dobili svoj prostor, ponovo, samo za sebe – i svi zadovoljni. 😀
Što se tiče posla, krenule smo sa radom u piceriji. Radi se sve i ne postoji izgovor: ,,ali to nije moj deo posla” ili tome slično, jer se istog trenutka dobija otkaz. Radile smo svašta – od razvijanja testa, preko pranja sudova, seckanja salata, do posluživanja pice. Nakon toga promenile smo još barem tri posla, jer tražiš dok ne nađes najbolje. Tako da smo isprobale i housekeeping u hotelu, foodrunner u palačinkarnici, prodavanje slika itd. Trenutno radimo na bazenu i u restoranu i dnevno smo na poslovima ukupno oko 15 – 16 sati. Možda deluje strašno, ali verujte nije, jer na kraju dana sav svoj rad fino naplatimo.
I ne, nije kao na filmu. Svi mi očekujemo razne spring breakove, kućne žurke, plaže, uživanje i ostale stvari. Ipak, ako dođete da biste radili i zaradili, prva stavka je da na sve to zaboravite. 😀 Ja sam danas prvi put otišla na plažu posle mesec dana.
Amerikanci (bar u ovom delu kontinenta) su jako hladni. Svako živi za sebe, od danas do sutra, radi se po ceo dan i nema mnogo druženja, zbližavanja i ostalih stvari na koje smo mi, Evropljani, naviknuti.
Osim toga, nešto što je najviše uticalo na moje dvoumljenje za prijavljivanje na program je i četvorogodišnja veza koju imam u Beogradu. S obzirom na to da se Saša i ja nikad nismo razdvojili na duže od pet dana, ovo je bio veliki korak za oboje. Ni on ni ja nismo znali šta će nas sačekati kada odem. Druga zona, drugi kontinent, novi ljudi, razdvojenost – kako se izboriti sa svim tim? Ipak, zahvaljujući njegovoj podršci sam i prelomila i odlučila se na ovaj odlazak. Na sve ovo gledam kao na projekat za usavršavanje, a ujedno i osveženje za vezu, jer nakon tako dugog perioda nemoguće je da se ne zaželiš nekoga koga volis. Daljina nikada ne može biti prepreka ako postoji jaka emocija i povezanost između dvoje ljudi.
Kako kažu Amerikanci: Distance is not for the fearful, it’s for the bold. It’s for those who are willing to spend a lot of time alone in an exchange for a little time with the one they love. It’s for those who know a good thing when they see it, even if they dont see it nearly enough.
Ili na srpskom: Daljina nije za strašljive, već za neustrašive. Za one koji su voljni da provedu mnogo vremena sami u zamenu za malo vremena sa onim koga vole. Za one koji prepoznaju dobru stvar kada je vide, iako je ne vide dovoljno često.
Osim dečka, najviše mi nedostaje porodica. Trudim se da se čujemo što češće, mada je to poprilično nezgodno zbog vremenske razlike, a i ja kada imam slobodno vreme gledam da ga iskoristim za spavanje, jer smo konstantno neispavane. Sa druge strane, oni su i navikli da me nema, jer sam se još pre četiri i po godine preselila iz Jagodine u Beograd, pa me inače ne viđaju tako često.
Mnooogooo mi nedostaje i naša hrana. Daleko od toga da ovde nije ukusna, ali što se tiče nas koji iole vodimo racuna o ishrani i vežbamo, ovo je pakao – ,,upropastiš” se za manje od mesec dana. Sada mi je jasno zašto svi Amerikaci izgledaju kako izgledaju.
Za sada se nijednog momenta nisam pokajala zbog svog dolaska i nadam se da će tako i ostati!
Ljubim vas i šaljem velike pozdrave iz Amerike, a sada moram da idem da radim. 😘
Instagram: @jocic.jovana
