Jučerašnja vest o smrti Doleta Balaševića učinila je da srce na trenutak stane, svakom, ko je makar jednom poslušao stihove njegovih pesama. Čovek sa mesecom u očima, Panonski mornar, otišao je tako da i ne primetiš, kao rani mraz…
Teško je i nedostojno pisati o nekom ko je sa rečima, čini se, znao bolje od svih. Niko tako dobro nije razumeo ljudsku dušu, bol, i niko nije voleo čisto, kao Đole, svoju Oliveru. Iz njegovih stihova učili smo čini se najvažnije životne lekcije, odbolovali najveće boli, a iz poetskih citata, mi smo, na trenutak stajali zagledani, nad nekim drugim smislom, o kome se danas, sve ređe govori.
A nad Novim Sadom, primirje, jer se ulice ore od pesama, čoveka, po kome se taj grad nadaleko znao.
Kako bismo se podsetili onog, koji danas staje rame uz rame sa svojim prijateljima Oliverom, Kemalom i Arsenom, izdvojili smo nekoliko najlepših stihova, baš onih, po kojima ćemo se Đoleta večno sećati.
“Bila je neko, ko ne zna ostati. I nije ostala nikada. A voleo sam je, i ona je mene volela, i svi su to znali, osim nas.”
“Jednoga dana, zastaćeš na sred neke dobro poznate ulice, pogledaćeš u nebo i razumeti, zašto se sve, baš tako dogodilo. Duboko ćeš udahnuti novi život i hrabrim koracima nastaviti dalje i najzad shvatiti, da je život previše kratak, da bi bio nesrećan.”
“Tako to ide, najpre nekome oprostiš nešto, a onda oprostiš sebi što si mu oprostio.”
“I neka mi to ne uzme nebo za zlo, al’ ti si jedino čemu se molim…”
“I ne volim princip “pamti pa vrati”, to bi mi ukaljalo obraz. Nema lepše pobede, od pogleda u nečije oči bez griže savesti, i znati da će tu osobu, od srama, vlastito srce izdati”
“Ona je bila orhideja, baš tamo gde je to bila retkost. Da se zadesila negde gde sve vrvi od orhideja, sigurno bi bila neki potpuno drugi cvetić”.
“Ko ima sreće u kartama, nema je u ljubavi. Da, a ko nema sreće u ljubavi, nema sreće ni u čemu”.
“Bila je moja zlatna šansa, a tek sam načeo svoj krug, moj mali verni Sančo Pansa, moja ljubavnica, saborac i moj najbolji drug”.
“A mala Savićka, znala je bajke, a bajka je i bila…”
“Ko u tuđi vrt uđe, crn lebac mesi, u crnom plehu. Eh, ne poželi ništa tuđe, svi smrtni gresi u tom su grehu.”
“Zbog nje se rime raspare i razruše i sve bi htele da se njoj prilagode”
Dragi Đole, nikad te nećemo zaboraviti, nastavićeš da živiš u našim srcima, u svojim pesmama i u očima Olivere Savić, devojčice sa Begeja, Olje Balašević majke tvoje dece, i njih, Alekse, Jovane i Jelene, jer takvi kao ti, ne odlaze nikada.
Foto: Ata Images
Teodora Vuković
