Pisao je u miru i tišini, slikao u gužvi uz muziku… Neprikosnoveni predstavnik domaće kulturne baštine, Momčilo Kapor Momo, rođen je 8. aprila 1937. godine u Sarajevu, u gradu u kojem je izgubio majku u najtežim ratnim vremenima. Sam način na koji je preživeo situaciju u kojoj su mu poginuli svi ukućani, čak i mače koje je držao u rukama, nagovestili su da će Momo biti poseban. Diplomirani je slikar na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti. Često je isticao kako je najviše od svega voleo da slika iako je prijemni položio iz trećeg puta. Objavio je i veliki broj romana i zbirki priča koje su i danas među najčitanijima, jer su protkane čistom ljubavlju. Kafane na Vračaru kao da još uvek očekuju da Momo uđe, dok neke druge Une i dalje osvajaju srca svojih profesora. Svaka njegova priča budi dobro poznate emocije koje smo svi u nekom trenutku života osetili, a svaka priča podseća na priču nekog iz komšiluka, priču koja nam je bliska – valjda ga zato toliko i volimo.
Svi koji pamte neodoljivog Momu, znaju i za njegove čuvene ljubavi. Poslednje decenije života proveo je u braku sa lepom stjuardesom Ljiljanom, koja je od njega bila mlađa dvadeset godina, ali Moma je umeo da se šali govoreći: “Kada ja budem imao sto godina, ona će imati osamdeset, pa se razlika neće primetiti.”
Kaporu smrt nije bila tabu. Jednom prilikom rekao je: “Smrt je lepa, samo ne u krevetu. Voleo bih da umrem za stolom.” Umro je u Beogradu 3. Marta 2010. godine. Sahranjen je u Aleji velikana u Beogradu. Posle punih sedam godina, Momo još uvek živi kroz svoja dela, ulice Beograda i svaku našu ljubav.
Najlepši romani čuvenog Mome Kapora:
“Una”
Kaporov stil prija svima, jer piše jednostavno bez kompleksnih i teških stilskih formi, ali nikako ne isključije rečitost i originalnost. Čitajući roman „Una“ imaćete utisak da čitate već dobro poznatu priču koju ste proživeli sami ili čuli od bliske prijateljice. Priča o mladoj studentknji Uni, njenom sredovečnom, oženjenom profesoru i njihovoj ljubavi oživljena je i kroz film u kojem Unu igra čuvena Sonja Savić, dok je lik profesora doslovno preneo Rade Šerbedžija.
“Već su oboje poznavali tu staru kurvu – život i umeli da predviđaju šta je sve u stanju da učini, šta sve da istroši i kako da podvali, ponizi, zatre, zatruje, razlabavi svaki čvor.”
“Beleške jedne Ane”
Ako poželite da se od srca i na glas nasmejete ovo je knjiga koju morate pročitati, iako je teško napraviti klasifikaciju, jer sve knjige Mome Kapora morate pročitati! Kroz ovu knjigu shvatićete da se i drugima dešavaju iste situacije kao i vama.
“I taman zakoračim, onako smrtonosno namirisana, na prvi stepenik kad maman pljusne za mnom vodu iz čaše, baš kao što je činila nekad davno, kada sam polagala maturu – šta se dešava: okliznem se, naravski, i ljosnem svom dužinom preko one silne poplave!”
“Poslednji let za Sarajevo”
Ovo je prvi roman iz njegove trilogije. Kapor dovodi junake dve generacije u jedan poznati beogradski hotel, gde stariji proslavljaju jubilej – tridesetogodišnjicu rastanka od gimnazijskih klupa – a mlađi svoje matursko veče. Već posedeli i ostareli ispisnici iz sarajevskih gimnazijskih klupa sada su izbeglice iz ratnog bosanskog pakla. Roman svedoči o ružnim i zlim vremenima, ali i lepoj ljubavi. Kapor je jako voleo svoj rodni grad i posvetio mu najlepše priče koje su o Sarajevu ikada napisane.
“Magija Beograda”
“Od svih Srba – kažem – Beogradjani najviše vole da ih vole!
– Ko ne voli da bude voljen?
– Niko, naravno, ali Beogradjani imaju, čini se, bolesnu potrebu za ljubavlju…”
Iako rođen u Sarajevu, Kapor je u Beogradu proveo dovoljno vremena da se može smatrati pravim Beograđaninom. On doslovno objašnjava šta je to što se naziva “duhom Beograda”. Ovaj roman čine priče, anegdote i neobične biografije žitelja Beograda. Kapor istinski oseća ritmove Beograda: Kalenić pijacu, novobeogradski buvljak, retke preživele kafane u kojima se bistri politika…
“Proleće, kao da svi moji poznanici iz inostarnstva nagrnu u isto vreme u Beograd. Danima ništa ne radim, sem što im pokazujem grad i vodim ih sa sastanka na sastanak.”
“Samac”
Ovaj roman govori o jednom od poslednjih velikih srpskih satiričara, koji je nekada uživao u životu, a sada je zaboravljen i od čitalačke publike i od kritike. Živi povučeno u svojoj skromnoj kućici i dane provodi rezimirajući svoj uzbudljiv život i slavna vremena. Iako je odavno prestao sa pisanjem, sada pokušava da se vrati i napiše svoje poslednje delo “Kuvar za samce”.
„Usamljenost nije u tome što smo sami, nego u tome što ne postoji ništa za čim čeznemo.“
Maja Vlajić
Ukoliko želite da pročitate još tekstova koje smo posvetili knjigama, KLIKNITE OVDE!
