Svi smo mi bili povređeni u nekom trenutku života i verujemo da ni vi niste izuzetak. Bilo da ste prošli kroz turbulentnu vezu, razvod, prekinuli ste prijateljstvo ili poslovnu saradnju, zajedničko nam je svima da želimo da nastavimo sa svojim životom i “počnemo ispočetka”. Mi smo osobe od krvi i mesa i ranjivost nam nije strana. Zato, kada smo povređeni, instinktivno želimo da pobegnemo od bola.
Koji su tada naši najveći strahovi?
“Kako ću ikada moći nekome ponovo da verujem?” je pitanje koje često sebi postavljamo. E, pa, poslužićemo se Hemingvejevom rečenicom: Najbolji način da saznate da li nekome možete da verujete je da mu verujete. Ne postoji čarolija koja će vam iznenada omogućiti da nekome ponovo date svoje poverenje. Biti uplašen je nešto potpuno normalno. Strah od odbijanja, od grešaka, ismevanja, od nepoznatog i konačno, strah od gubitka nekoga ko je bio deo nas. U tom slučaju postoje dve opcije: Možemo da dozvolimo strahu i ideji da se “štitimo od bola”, da nam upropasti život ILI možemo da obujemo naše najudobnije cipele i da odlučimo da ćemo se jednostavno izboriti sa svim što se može dogoditi.
Mi smo fleksibilni. Kada nas neko gadno povredi, to je naš ego. Egu se ne dopada baš mnogo činjenica da smo poniženi, napušteni, izdani ili odbijeni. To nas ne čini onima koji jesmo, pa tako ne bi trebalo da utiče na naš identitet. Malim koracima, dan za danom, radite na tome da budete otvoreniji i da imate više poverenja. Počnite tako što ćete verovati malim stvarima. Gledajte na svoj strah kao na posekotinu na ruci. Što je više čačkate i grebete, to će duže da zarasta. Ako je ostavite i pustite da zaraste prirodno, jedva da će se videti.
Da, možemo da izbegnemo da budemo povređeni ako se držimo podalje od svih vrsta veza. Međutim, da li je vredno?
Ne verujemo da bi trebalo da očekujemo od drugih da zarade naše poverenje. Učimo da verujemo ponovo tako što ćemo da – verujemo ponovo. Poverenje se ukazuje na dnevnoj bazi. Mi komuniciramo, mi se borimo protiv bola i omalovažavanja, mi imamo svoja raspoloženja i svoje loše dane. Dakle, moramo da shvatimo jedno – ponekad će stvari biti jako teške. To je život, i on će nas testirati. Ipak, imajte uvek na umu da vaša emotivna dobrobit nije ni u čijim drugim rukama, osim u vašim. Možete da birate da živite život fokusirani na pozitivna ili negativna životna iskustva. Vaša prošlost ne mora da bude ista kao vaša budućnost. To što ste jednom povređeni ne znači da će se to nužno ponovo desiti.
Kako prevazići strah od odbijanja?
Volite sebe najpre. Ovo je tako važno, pa opet toliko nas veruje da je ljubav od strane drugih važnija. Ne kažemo da nije ni malo bitna, ali moramo da sebi budemo najvažnija osoba u životu. Moramo da znamo da šta god da se u životu desi, bićemo dobro i bićemo i dalje voljeni (od strane nas samih!). I to mislimo na bezuslovnu ljubav: bilo da smo dostigli idealnu težinu ili ležimo u krevetu satima i nismo otišli u teretanu, bilo da smo rekli nešto grubo kad smo bili umorni ili ne… u svakom trenutku moramo bezuslovno voleti sebe.
Odbijanje će uvek da utiče na nas, s obzirom na to da je deo naših života. Međutim, nemojte dozvoliti da vas paralizuje. Iskoristite odbijanje kao pomoć na putu ka tome da saznate više o sebi, o tome šta ste naučili, zašto se osećate tako i da li možda sabotirate sebe same. Istražite svoje vrednosti i ono što zaiste želite od života.
Odbijanje ne znači kraj sveta. Niko neće umreti. Zvuči grubo, naročito kada se suočavate sa krajem koji niste očekivali. Znamo kako je, jer smo i mi odbijane i bilo je grozno… pa opet, ono što smo iz toga naučile nam je promenilo život.
Bol je deo čovekovog bića, patnja je opcionalna. Ono što je nama pomoglo je vera da sve što nije bilo onako kako smo zamislile je najbolje za nas. Ako ste odbijene na razgovoru za posao ili vas je ostavio dečko, to samo znači da to nije bilo idealno rešenje za vas i da će doći vreme kada ćete dobiti ono o čemu ste celog života maštale.
Do tada, budite strpljive i uživajte u životu, uprkos odbijanju.
Foto: Pexels
