Proteklog vikenda regionalna dečija filharmonija održala je spektakularan koncert na krcatom stadionu Tašmajdan. Hiljade Beograđana uživalo je u divnoj muzičkoj noći, a mnogi od njih nisu ni uspeli da uđu u koncertni prostor, budući da je poseta premašila sva očekivanja.
Ova priča o tome da su mladi muzičari vratili veru u Beograd i da je velika posećenost iznenadila i najveće optimiste, po mom mišljenju jednaka je onoj priči kada putare iznenadi sneg u januaru. Vest o hiljadama prisutnih za mene nije vest – to je normalno. To je Beograd. Ne znam koliko imate prilike da posećujete događaje koji nisu besplatni, ali situacija je u skoro svim kulturnim ustanovama ista. Nema praznih pozorišta, nema praznih koncertnih sala jer se za većinu događaja traži karta više. Koncerti Nemanje Radulovića prodati su nekoliko meseci ranije, a karte su planule za samo pola sata. I tako je za većinu koncerata u Kolarcu.
Za predstavu ,,Cigani lete u nebo” moram dobro da se pomučim da kupim karte, jer je uvek rasprodata iako je na repertoaru skoro petnaest godina. O većini komada u Jugoslovenskom dramskom pozorištu ne želim ni da pričam. Jednostavno, karata nema, zato još uvek nisam gledala ,,Razbijeni krčag”. I u drugim pozorištima situacija je ista. U narodnom pozorištu Veliku dramu pogledalo je preko 100.000 ljudi (da, dobro ste pročitali) i i dalje posetioci satima stoje na trećoj galeriji da bi uživali u komadu na kojem je Siniša Kovačević radio trinaest godina.
Ne brinite ako niste gledali predstave ,,Voz” i ,,Klaustrofbična komedija” u Zvezdara teatru, jer samo najsrećniji jesu. Nabaviti karte za ove komade pravi je podvig.
O ,,Bubi u uhu” ne treba ni da govorim. To je kult. Četrdeset godina su ljudi u redovima stajali da bi kupili karte. Četrdeset godina tako. Ceo jedan život. U redovima!
Šetala sam Knez Mihailovom za vikend. Stotine ljudi se okupilo oko mladih violinista koji su svirali Vivaldija. I možda većina nije ni znala šta sluša, ali to nije ni važno – bilo im je lepo, uživali su. Čuli su nešto što im prija i što im se sviđa i to nagradili ovacijama i novcem.
Ne moramo biti mnogo umetnički potkovani da bismo uživali u umetnosti. Možemo i bilo bi lepo, ali ne moramo. I nemojte da se stidite ako nešto ne znate. Važno je da uživate i da osetite energiju i ljubav koju daju umetnici koji iz srca rade ono što poslom ne možemo nazvati. Važno je da doživite to iskustvo i da vas to oplemeni. Kada to jednom doživite tražićete još i još. I tako ćete naučiti. Jer umetnost je nasušna potreba. To je hrana za glavu, važna kao voda za telo. Zato se mnogi tiskaju u redovima, zato odvajaju novac od svog ionako skromnog budžeta, zato ne propuštaju nijedan besplatan kulturni događaj i zato je Noć muzeja vreme kada se porodice okupljaju i provode vreme koje se zauvek pamti.
Zato uvek ističem da je Beograd kulturan grad u kojem žive gladni ljudi. Gladni umetnosti. I ne samo umetnosti, ali ako novcem sve može da se kupi, onda mi raspoređujemo budžet tako da ne krče ni creva ni glava. I to je za dubok naklon.
Ružica Petronijević
29.08.2016.
Instagram: @ruxpetronijevic
