Sedim na obali Egejskog mora i razmišljam o zahvalnosti. Vetar mi vijuga pramen kose dok mi lice gori na aprilskom suncu. Prvi put sam u Grčkoj van sezone i prvi put na ulicama srećem mnoštvo Grka i slušam samo grčki jezik. Turistička sezona uskoro počinje ali, Grci kao Grci, opušteno tumaraju kroz život kao da nemaju briga.
U ovom beskrajno opuštenom trenutku nemam ih ni ja. Ma nijednu. Računi, obaveze, poslovi, planovi i ostale teške boljke savremenog čoveka, sa kojima se jedva nosim u svojoj dvadesettrećoj godini, ostavila sam spakovane u fioci kada sam izlazila iz stana. ,,Ne želim da mi brige pokvare pozitivnu vibraciju”, rekla sam sebi pre nego što sam zaključala vrata i krenula na put. U daljini čujem sirenu broda, a po nogama osećam kapljice vode, koje se raspršene od udara talasa u beton, raspršuju na sve strane.
Krenula sam na ovaj hodočasnički put u nameri da se molim za zdravlje, za karijeru, za studije, za novac… za sve moje ogromne brige koje sam ostavila kod kuće. Međutim, negde na pola puta, u veseloj atmosferi koja je vladala u našem autobusu, osetila sam neku beskrajnu tugu ugledavši jednu mladu ženu sa detetom. Nisam znala zašto sam se osetila tužno, ali sam ubrzo pobegla od njenog pogleda i nastavila tamo gde sam stala – da se smejem i zabavljam pričajući sa drugima. Kada smo pristigli na ostrvo Egina, posle zabavne vožnje trajektom, ponovo je ušla u krajičak moga oka, te sam okrenula glavu pod naletom iste one beskrajne tuge koju sam osetila i u autobusu. Zašto ova mlada žena ovako utiče na mene? Ne želeći odgovor poslala sam svoje misli u prelepe vulkanske predele i neobično plavo nebo. Već smo 3 dana na putu i obišli smo 6 grčkih pravoslavnih manastira. No ciljano smo, pre svega, pošli na Eginu i sve što smo do tada posetili bilo nam je onako usput.
Mi smo, kao i hiljade drugih, ovog aprila krenuli kod Svetog Nektarija Eginskog. Verujem da postoje oni koji nisu čuli za ovog čudotvornog svetitelja i iscelitelja, što je sa jedne strane dobra stvar, jer pokazuje da niste imali nekih teških oboljenja u porodici ili među prijateljima. Međutim oni koji su se susretali sa pravim, velikim životnim agonijama, sa bezizlaznim situacijama dolazili su Svetom Nektariju kao svojoj poslednjoj nadi za preživljavanje. I verujte, hiljade i hiljade njih su uspeli. Hiljade i hiljade njih su, molitvom i verom u pomoć ovog Svetitelja, pobedili svoje neprijatelje, osvojili svoje bitke i živi i zdravi na svojim nogama nastavili dalje. U manastiru Svetog Nektarija Eginskog postoji običaj da se isceljeni ljudi vrate sa kandilom i dušom punom zahvalnosti. Kandila se kače na žicu koja se pruža duž plafona obe crkve. Da nisam videla svojim očima ne bih verovala. Plafon se u stvari ni ne vidi od ogromnog broja kandila koja vise. Verujte mi na reč, to su scene u kojima vam suze, od neke čudne radosti i sreće, poteku same.
Po dolasku u manastir smestili smo se u svoje sobe. Zatim smo išli na grob Svetitelja, a posle toga smo posetili njegov konak. Boravili smo u njegovoj sobi gde smo se poklonili ikoni Bogorodice pred kojom se i sam Svetitelj molio za života. Kažu da je to jedina ikona Bogorodice kojoj se, u molitvi, obraćamo sa Vi. Još kažu da Bogorodica s vremena na vreme trepne. Kakva neslana šala, pomislila sam. Slika pa trepće. Moje nedolične misli u toj prostoriji kao da su je navele da mi se dokaže. I trepnula je. Da, ja sam to videla. Mi, koji smo bili u toj prostoriji u tom trenutku, smo to videli. Postiđeno sam izašla napolje. Istinski verujem u Božije postojanje. No nekad mi zdrav razum lupi šaku od sto i kaže mi kako sam budala. A onda doživim neke neverovatne stvari poput ove i pretvorim se u zrno peska nasred Sahare. Vera i zdrav razum nisu iz istog šešira. Oni su suparnički timovi. Svaki čovek u svom životu odigra jedan žreb gde se svojom voljom pridruži određenom šeširu. Ima i nas koji s vremena na vreme prelećemo, ali ipak znamo gde više volimo da budemo. Ključna stvar kod vere jeste u tome da ne postavljate pitanja kako i zašto. Odgovori će vam se sami pokazati negde usput, kao meni tog dana u toj sobi pred tom ikonom.
Kasnije smo imali pauzu, a uveče svenoćno bdenije. Iskoristila sam pauzu da prošetam po manastiru a onda sam ponovo naletela na onu ženu i njeno dete. Ovaj put mali dečak je bio budan i prilično veseo. Posmatrala sam ih nekoliko minuta iz prikrajka. Dete ne govori. Ispušta neke čudne krike, neobično se ponaša. Čas je srećan, čas je razdragan, čas plače… Otišla sam do svoje prijateljice koja je i organizovala ovaj put da je pitam zna li išta o ovom detetu. ,,Autizam’‘, rekla je. ,,Ima li još bolesnih ljudi u našoj grupi?’‘ upitala sam. ,,Oh, mila moja, gotovo svi ljudi u našoj grupi su teško bolesni. Uglavnom boluju od raka, srčanih tegoba, depresije, dijabetesa…” Krv mi se sledila u venama. Nisam imala predstavu. Niko od njih ne deluje kao da ima ijedan životni problem. A onda sam upitala ženu sa kojom sam se najviše družila na ovom putu, od čega ona boluje. ,,Imam težak oblik raka.” reče ona kroz suze. ,,A žena koja sedi sa tobom u sedištu?” nastavila sam. ,,Ona je operisana pre par meseci i sada nosi stomu.” Razumem, prozborila sam… ,,A ostali ljudi za koje znaš?” Anđa je počela da nabraja: dijabetes, rak kože, rak pluća, bolest srca… U nekom trenutku sam prestala da je slušam.
Osetila sam se tako postiđeno i tako posramljeno. Po šta sam ja to došla? Po novac, po karijeru, po studije, po uspehe… Ovi ljudi su došli po život. Kako sam samo nezahvalna. Imam sve što mi je potrebno. Svakodnevne male životne borbe su smejurija. Čovek tako malo ceni ono što ima. I konstantno je nezadovoljan, neispunjen i non – stop žudi ka većem jer mu je sve malo. Naravno da uvek treba da težimo boljem, to je čovekova priroda. Ali zašto zaboravljamo na zahvalnost za ono što imamo? Odlučila sam – do kraja našeg boravka ovde, moliću se za sve ove ljude koji su došli sa mnom. Dve molitve su jače od jedne. Ja ionako imam sve što mi treba. A vi?
Trajekt se sve više približava i moram da ustanem sa doka. Idem po svoj kofer. Sutra ću već biti kući gde me čeka moja prazna fioka sa brigama.
