Znate onaj momenat kada vam se pogledi sretnu, prođu vas žmarci, osetite hemiju, ali podučene svim ranijim iskustvima, ne možete a da ne pomislite “sigurno mu nešto fali kad se meni dopao”. Iako same biramo i odgovorno stojimo iza svojih izbora, nije bilo puta a da se nismo zapitale, šta se to meni mota po glavi, kad uvek izaberem pogrešno?
Svaki pogrešan izbor međutim završi se samo jednim pitanjem – zašto se ovo dešava baš meni?
Pročitajte: #girl talk: Šta kada uprkos svemu želite da ostanete u toksičnoj vezi?
Svaki put proces oporavka je isti, a kada konačno stanemo na svoje noge, uz čvrsto obećanje da ćemo ovog puta razum staviti ispred emocija dogodi se isto, pojavi se taj neki “slučaj” koji nas ponovo izbaci iz koloseka i pretvori u osobu koja pokušava da sazna i izleči nečiju dijagnozu.
Ono što je u svemu simptomatično je činjenica da sebi retko kad postavimo pitanje – Da li je možda problem u meni? To je zapravo početak isceljenja, jer ako stalno tragate za slučajem koji treba lečiti i vi imate dijanozu, majke, isceliteljke, socijalne radnice.
Sebi ćete međutim mnogo lakše pomoći, kada ovaj problem prepoznate. Onda kada vas niko ne pita “kako si”, niti pokušava da vas “slomljenu na komade” sastavi, vi morate prepoznati da je vaša dužnost da pomognete sebi i odete iz odnosa u kome onaj koga “lečite” nije spreman da bude vaš iscelitelj.
Tek kada sebe potpuno iscelite od potrebe da umesto sebe, druge stavite na prvo mesto, da njihove probleme rešavate, dok svoje stavljate pod tepih, tek tada će u vaš život ući osoba, kojoj ne treba pomoć, već joj trebate vi, baš takvi kakvi ste.
Foto: @jannaaaeeee
