Postavljanje ciljeva je sjajna motivacija i to smo više puta ponovili, ali koliko često ih zapravo ostvarimo? Veliki deo poslednje decenije su psiholozi i njihove čuvene knjige o samopomoći proklamovali ideju ,,Moći namere“. Njihovi motivišući glasovi uveravali su nas da ako vizualizujemo svoje ciljeve, ako možemo da ih vidimo, moći ćemo i da ih ostvarimo.
Ova ideja dočekana je sa oduševljenjem i, kao što ste verovatno i sami shvatili, vizualizacija je vrlo jednostavna.
Ostvarivanje te vizualizacije je potpuno druga priča. Barijera između namere i akcije nekada može da izgleda kao neprobojni zid. Inercija fiksira čoveka na jednom mestu poput magneta dok svi izgovori stvoreni od strane nas samih (nemam vremena, nemam para, ne radi mi internet, nema ko da mi čuva dete, imam predavanja) služe da zaustave svaku pomisao na napredak. Ipak, i kada konačno uspemo da ostavimo sve te prepreke za nama, ostalo je da se suočimo sa najvećom smetnjom: nama samima.
Postoji nešto u našem stomaku što zaista ne želi da se promenimo.
Zašto je promena od vizuelizacije do akcije toliko zastrašujuća? Zašto su nam nekad potrebne godine i godine da se rešimo da ostavimo posao koji mrzimo kako bismo se oprobali u nekoj drugoj profesiji? Zašto nam je život ispunjen mislima poput ,, volela bih da znam više o umetnosti“, ,,volela bih da imam lepši stan“, ,,eh, kad bih malo bolje kuvala“ i onda nikad ne odemo na čas slikanja ili na zelenu pijacu? Postoji mnogo jednostavnih odgovora na ova pitanja. To su oni odgovori tipa ,,Previše sam zauzeta, zaboravila sam, kasnije ću.“ Ovo nekad mogu biti manje ili više legitimni razlozi, ali ruku dajemo da zid otpora prema promenama ima dublje korene.
Bojimo se neuspeha. Plašimo se da ako krenemo dalje od želja i sanjarenja i zapravo uradimo nešto, možda zabrljamo i izgubimo nešto što nam je vredno. Ako ne prođe sve kako treba, možemo izgubiti novac, ili nečije poštovanje, ili propustiti neku drugu priliku.
Omiljena replika nam je ,,Ne znam odakle da počnem“. Ovo možete da pobedite sigurno. Imamo Gugl. Počnite od toga što ćete istražiti nešto na Guglu. Tu je i neizbežno ,,Nemam s kim da idem“, što i možemo da razumemo, jer su neka iskustva još bolja ako se dele sa drugima. Međutim, zamislite koliko ćete prilika propustiti ako se nikada nigde ne pojavite sami. ,,Umorna sam“ je takođe univerzalno. Postoji razlika između ozbiljne potrebe za odmorom i kretanja linijom manjeg otpora. Veoma je važno da spoznate svoje telo i svoje granice.
Ako zaista želite da uradite nešto, nijedan od ovih izgovora ne bi trebalo da vas spreči, ali otarasiti se njih nije ni malo lako. Koliko god bili nezadovoljni svojim trenutnim okolnostima, postoji ta neka učaurenost u poznatom koja nas ubija. Šta ako krenemo na časove kuvanja i bude preteško, ili se izblamiramo? Šta ako započnemo blog i nikome se ne svidi?
Dobra vest je da se taj famozni skok u nepoznato skoro uvek isplati. Novo iskustvo i znanja koja smo stekli su uvek bolja nego da ne radimo ništa i samo priželjkujemo. I najmanje proširenje naše zone komfora pomaže nam da se razvijamo kao osoba.
Zid straha i izgovora možda nikada neće biti lak za preskočiti, ali uz malo vežbe uspećemo da razumemo njegovu suštinu i pobedimo ga. Koji izgovori vas sprečavaju da krenete na put ka ostvarenju svog sna? Izaberite jedan na koji ćete se fokusirati i narednih dana pokušajte da identifikujete koji se strahovi kriju iz tog izgovora i šta možete učiniti kako biste prenebregnuli te prepreke.
Foto: Pexels
