… I čuvaj svoje snove, nikada ne znaš kada će ti ponovo zatrebati.
Ovom rečenicom bih započela svoju priču. Od malih nogu sam bila sanjalica, volela sam da maštam o svojoj budućnosti, ali i da ostvarujem svoje snove.
Moji su snovi bili veliki. Moja su nadanja bila ogromna. A vera koju sam imala u sebe bila je ključna za svaki uspeh koji je došao.
Svaki korak na stepeniku života imao je dve strane. Na meni je bilo hoću li ostati na tom stepeniku u moru loših ljudi i situacija ili ću hrabro grabiti ka vrhu.
Birala sam put ka vrhu. Znala sam da su zvezde i ostvarene želje tu, baš tu, iza tog granja i trnja pred kojima sam stajala i sa kojima sam se borila.
Kroz detinjstvo, školovanje, ali i dalje kroz život, suočavala bih se sa predrasudama, osudama, rečenicama poput one ,,Ma ti to ne možeš.” ili ,,Nisi ti za to.” Bila sam često izložena ljubomori u prijateljstvu, kompleksima, neostvarenim ljudima. Davno su te stvari prestale da me dotiču. Naravno, onog trenutka kada sam shvatila koliko vredim i koliko kvaliteta posedujem. Znam, osudiće ljudi možda i ovo što sada govorim, ali to će opet biti oni koji ne shvataju poruku. U svakome od nas se kriju kvaliteti, svako od nas je jak i svako od nas mora da te stvari stavi u prvi plan, jer je to ključ za sreću i zadovoljstvo.
Suočavala sam se i sa ljubavnim neuspesima, ali sam ipak znala da se iza svega toga krije onaj zrak svetlosti i uspeha.
Završila sam fakultet, stasala sam i odlučila da svoj život promenim iz korena. Gušila me je sredina, gušila me je rutina. Bila sam sigurna da ću to promeniti, samo da moram biti strpljiva. Jer, tako to ide u životu kada ideš stepenicama ka vrhu. Strpljenje je ključ i umetnost nadanja.
Jedan susret je promenio moj život za 180 stepeni. Jedan grad mi je doneo ljubav, jedan grad doveo me je sebi.
Mogla sam se zakleti pre nekoliko godina da se tako nešto nikada neće desiti. Ali, kada želiš, želje se same ostvaruju. Zbog jednog susreta, ja sam prihvatila da ušće dveju reka zamenim pogledom na tvrđavu, da Studentski trg zamenim Miletićem i da sebe izgradim na drugom mestu.
Posao koji sam sanjala od malih nogu, novinarstvo, on – moj su razlog za preseljenje u drugi grad. Nisam shvatala koliku hrabrost posedujem u sebi do trenutka kada sam rekla: ,,Ja idem, selim se, počinjem nešto ispočetka. Zapravo, počinjem svoj život.”
Akcenat stavljam na svoj. I podvlačim tu reč. Nije bilo lako spakovati deo života u kutije i kofere, delovalo je kao da gledam film u kojem igram glavnu ulogu. Zbunjena, srećna i nestrpljiva krenula sam put Novog Sada. U život koji je do pre nekoliko meseci za mene bio samo imaginacija. Imaginacija koju sam reflektovala u stvarnost.
Danas shvatam koliko sam hrabra, koliko sam svesna, koliko mogu. Danas znam ko sam, danas znam da nikada nije prerano da ostvarite sebe, da ostvarite snove. Nemam strah od budućnosti, nemam fobije iz prošlosti. Prošlost me je naučila da ne postoji ništa što može da me sputa na životnom putu i da, uz ljubav i cilj, sve želje postaju naša stvarnost.
